Kulturni vodič

Александар Бећић, гост и бивши ђак Гимназије: НЕУЧЕСТВОВАЊЕ У РАСПРОДАЈИ МОРАЛА

НЕУЧЕСТВОВАЊЕ У РАСПРОДАЈИ МОРАЛА

Прошлог петка, у организацији „Заједнице дома и школе“ чачанске Гимназије, у препуној свечаној сали одржано је занимљво вече са Александром Бећићем (1967), писцем, новинаром, некадашњим ђаком ове школе. На занимљив и непретенциозан начин, школарцима је представљено све оно што је у протеклих 30 година радио смели новинар, глумац у покушају, певач, песник, аутор прича, драма, романа и колумни. Вече, потпуно опуштено, водила је Александра Мишић, професорка српског језика и књижевности. Она је, као и гост, заслужна што је присутнима педесет минута прошло за тили час. Бећић уме и зна сваки пут да се представи у другачијем светлу и да буде једнако занимљив. Пре само пола године, почетком лета, представио је своје нове књиге, углавном пред својим вршњацима, а сада је успео да буде интересантан и школарцима, који су пажљво пратили шта је гост говорио, а неки од њих су га изненадили и песмом, њему у част и драмском исценацијом његове приче „Плишане играчке“.

НОВИНАР, А НЕ ЛЕКАР

Саша је први пут након 32 године од завршетка школе крочио у Гимназију, ако се не рачунају окупљања на пет и десет година од матуре, а то је оно што се воли. Несуђени лекар, што је, каже, желео бити, променио је мишљење када је једнога дана случајно срео професорку историје Љиљу Поповић, која му је рекла „Ти си рођен за новинара, стално истерујеш неку правду, а не за лекара“. И тако је Саша Бећић ушао у једну дугу авантуру. Ређали су се послови, од рада у првим приватним новинама у Чачку „Чачанско огледало“, до рада на ТВ „Галаксија 032“, а онда следи одлазак у Сарајево, Лондон, поново Сарајево и 2004. повратак у Београд. Тако су се ређали бракови, послови, земље у којима је живео. Онда се 2008. одселио у Младеновац, који га је због споријег ритма подсећао на Чачак, а радио је у Београду и тако је било пријатније живети. Био је новинар, репортер, уредник рубрика, бавио се односима са јавношћу… Велики утицај на Бећића извшили су гимназијски професори Рашко Стефановић, професор српског језика и књижевности и дугогодишњи дописник београдских листова из Чачка и Бошко Ћаловић, легендарни професор књижевности. У каснијем школовању, Бећић је захвалан професорима сарајевског Факултета политичких наука, где је студирао новинарство. Тако је ушао у свет новинарства, а напустио га је након три деценије, са горчином и зато што није могао да разуме „доба у ком те плаћају да будеш послушан и да жмуриш, да се продаш, а томе те нико у породици и у школи није учио“ и зато се окренуо својој другој незаборавној љубави, писању.

ПИСАЊЕ КАО ТЕРАПИЈА

За Бећића је Гимназија увек била показатељ да има шансе и наде и да увек има могућности да се ради из љубави – није све у парама, нешто је у љубави, истакао је новинар и сад све познатији писац. Љубав према књижевности и писању је рођена захваљујући професору Ћаловићу и да је раније кренуо путем књижевности, како сам каже, можда би био познатији, али не жали се. Саша је истакао да да је имао два изврсна професора који су га учили двема врстама писања, а не зна ни сада ко је од њих био бољи у томе.  Уверен је да су захваљујући професору Рашку Стефановићу, који је своје ђаке научио новинарским облицима изражавања, ученици чачанске Гимназије новинарског смера, што се праксе тиче, били за два копља испред људи који су тад већ годинама радили у писаним медијима.
– Бошко Ћаловић је био апсолутни геније. Није постојао човек који је лепше објашњавао поезију и прозу и уважавао и аргумент кад се не слажеш са њим – истакао је Александар Бећић.

И један и други професор су уважавали мишљење ученика и потенцирали да ђаци буду креативни и да стоје иза свог мишљења. Бећић је нагласио да је из новинарсва изашао због опште распродаје морала и колективних шамара довољних за два људска века, а доживљених у само годину дана.
– Продали су многи веру за вечеру и мање од тога, али ја у томе нећу да учествујем, сваком према заслугама, истакао је новинар са тридесетогодишњим искуством.

ГЛУМАЦ У ПОКУШАЈУ
Саша Бећић није у свом представљању пропустио и да говори и о својој поезији, али и о својој драми „Син домаћег издајника“, коју је својевремено режирао Баћко Букумировић и која је играна на сцени Дома културе, а била је због своје истинитости довољно неприхватљива за све народе у БиХ, где није изведена и поред чињенице да говори о ратним дешавањима у Сарајеву и рату као великој манипулацији људима, животињама, вером… На шаљив и непосредан начин говорио је и о покушају да постане глумац. Неизбежна су у том контексту била и сећања на оца, познатог сарајевског глумца, Чачанина Зорана Бећића и на несуђеног професора Миралема Зупчевића. Било је речи и о студентском листу „Валтер“, који је излазио у Сарајеву и за који је радио у студентским данима. Било је времена и за читање делова из романа „Ево зашто те волим“, посвећен Бећићевој кћерци, али нажалост, времена није било за озбиљније представљање најновијег романа“Први чин“, у издању издавачке куће „Ammonite“ из Београда. Нема разлога за бригу, Бећић је увек свој и другачији, а надамо се скором новом представљању.

Д.Д.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.