Društvo Geografski zavičajnik

АТЕНИЦА – МАЛА АТЕНА?

ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (63)

АТЕНИЦА – МАЛА АТЕНА?

 

Фото: Љубо Новковић

Атеница, данас градско насеље, обухвата територију од обронака планине Јелице, па све до  урбаног дела у котлини. Као и многа друга места на чачанској територији, први пут се спомиње у турском дефтеру из 1476. године, као део Смедеревског санџака и кадилука Островица.

Мада постоје легенде да је Атеница добила име по неком баштовану Атли-бегу (тур. at – коњ), мало је вероватна претпоставка да су јој Турци дали назив. За то постоје најмање два разлога. Први је лексичко-граматички, јер у турском језику, према правилу вокалне харминије, које је строго, посебно код једносложних речи турског порекла, иза речи at никако не би могао да буде суфикс –en. Други је историјски, јер Турци у првим деценијама своје владавине, нису мењали имена места на освојеним територијама.

Занимљива је претпоставка да је Атеница добила име по грчком граду, да се уствари ради о Малој Атени, а темељи се на чињеници да је овај део Србије одржавао привредне и културне везе са античким светом. Као потврда тога могли би да буду архелошки налази – оближња Градина, а посебно илирски кнежевски гробови, отркивени у самој Атеници. Према неким налазима нађеним на овом локалитету, који се сматрају етрурским производима, претпоставља се да су их на ово подручје донели управо грчки трговци.

Можда вођени и том логиком, данас многи становници Атенице за себе кажу да су Атењани, али је присутан и назив Атеничани.

У првом турском попису, наведена је подела на Горњу, Средњу и Доњу Атеницу, а у њој је било укупно 22 хришћанска домаћинства, од којих једно удовичко. Становништво је гајило пшеницу, зоб, конопљу, бостан, винову лозу… Мада не постоје административне границе у оквиру самог насеља, све до данас су се у народу задржали топоними Горња, Доња и Средња Атеница.

(Мирослав Миле Мојсиловић „Само је један твој град“, Чачак, 1995, Мирјана Ранковић Матовић, „Од механе до школе свестране“, Димитрије Јањић, „Летопис Атенице и Кулиноваца“, Чачак 1992)

В. Тртовић

 

Оставите одговор