Društvo

Бела Хамваш: Шетња као одлазак на извор живота

Бела Хамваш: Шетња као одлазак на извор живота

Током целог живота сусрео сам се само с једним, или два човека који су се разумевали у уметност шетње, оне шетње која је генијалност, оне која је, тако рећи, свето луњање. Енглеска реч саунтеринг, која исто то изражава, старог је порекла. Настала је у оно време када су многи – у средњем веку – шпартали друмовима, живели од милостиње, и ходочастили у Саинте Терре, Свету земљу. У Свету земљу су ишли ови Светоземаљци, ови сунтерери, света луњала.

Има пак оних који саунтерер тумаче од санс терре, што значи без земље, без домовине, у добром смислу онај ко нема дома, јер му није ни потребан, јер се на сваком месту осећа као код своје куће. То је тајна успешног луњања. Онај ко све време седи код куће још може бити највећа скитница на земљи; али луњало мање скита од кривудаве реке која вредно тражи најкраћи пут ка мору.

Свака шетња је крсташко ходочашће, ми шетачи смо крсташи страсног срца. Ако можеш да оставиш оца, мајку и браћу и сестре и жену и децу своју и пријатеље тако да их више никада нећеш видети, ако намириш све дугове, напишеш тестамент, докрајчиш све своје недовршене послове, слободан си и спреман си да кренеш у шетњу.

Моји познаници често кажу како би волели кад би умели да луњају као ја. Ова слобода, безбрижност, независност не може се купити ни за какве паре. Да би човек умео да шета, то је дар, и то дар неба. Амбулатор насцитур, нон фит. Чудим се што већ поподне, када је свако прочитао све новине, на улицама не завлада општа гужва, и што се људи не распрше на све стране света да мало проскитају.

Шетња нема никакве везе с оном хигијенском аскезом коју људи практикују из здравствених разлога. Свакодневна шетња је авантура дана. Човек одлази извору живота. Када путник запита Вордсвордовог слугу, која је радна соба његовог господара, добија одговор: Ово овде је библиотека, радна соба је, пак, иза капије.

Шетња је најбоља кад човек крене без примисли, тек онако без шешира и капута, а врати се увече или ноћу. Наравно, то је могуће само лети, а то је класично доба шетње. Зими припреме, одевање све загорчава. Многи покушавају да повежу са спортом. Нисам присталица. Тешке ципеле, топле чарапе, дебела кошуља, рукавице, џемпер, врео чај, пазити на време. Припрема за један скијашки излет тражи готово исто толико обазривости као пљачка банке.

Нарочиту чар има ако човек крене у шетњу према истоку или према западу. Ако кренем према истоку, онда се приближавам месту где сунце излази, где је зачело. Према западу човек иде ка врту Хесперида. Запад је поднебље мистерија и поезије.

Путеве је најбоље избегавати. Пут на концу води у политику. Ако човек шета довољно или ако се попне на брдо и погледа наоколо, с чуђењем примећује како је мало путева у пределу.

Из Књиге ловорова, превео: Сава Бабић

Фото: Стефан Лукић

Оставите одговор