Intervju

БОЖАНСКИ ТАЛЕНТИ, ПОНЕКАД БЕЗБОЖНИЧКОГ ЖИВОТА

ИНТЕРВЈУ: САЊА ДОМАЗЕТ, ПИСАЦ, ДРАМАТУРГ О ТРЕЋОЈ КЊИЗИ “БОЖАНСТВЕНИ БЕЗБОЖНИЦИ” У ЧАЧКУ

Попут музике која одјекује као “тамна ноћна исповест Леонарда Коена, музичара, чије су песме увек између жудње, љубавне молитве и исповести” су и есеји Сање Домазет, сабрани у трећу књигу серијала “Божанствени безбожници”… Тако је културолог др Ратко Божовић, један од рецензената, оценио ову есејистичку прозу, књигу о људима који су, оставили цивилизацијски траг својим стваралаштвом, били своји, али често и непознати… Трећу књигу “Божанствени безбожници” објавио је “Службени гласник” 2017. Садржи 40 есеја, десет је преузето из прве књиге, чија су сва издања распродата, допуњени су новим информацијама о истим људима, стеченим у међувремену. Гордана Милосављевић, уредник у ЈП “Службени гласник” и уредница овог издања напомиње да је реч о “граничној књижевној форми, јер је сваки од ових есеја скица за мали роман пун заплета”. “Сања Домазет је посвећено истражила животни пут сваког лика и донела га на литераран начин са одређеном драматургијом, а драгоцен је језик поезије и језик музике којим се служи”, истакла је Гордана Милосављевић. Напомињући да је управо на дан промоције ове књиге, 23. јануара, рођен и сликар Албер Ками, уредница Књижевног програма Дома културе Милкица Милетић, представила је Сању Домазет, чију биографију чини низ референци: професор новинарства на Факултету политичких наука у Београду, предавач по позиву на Сорбони, драмски и прозни писац, новинар, песник, пијаниста… Написала је пет романа, чувене су драме “Пуњене тиквице”, “Крила од олова”, “Дисхармонија”, “Коко”, “Фрида”, “Месец у пламену”, и друге, есеје, драме и приче. Добитник је више награда као најбоље новинарско и “женско перо”, “Меша Селимовић” за најбољи роман у региону, “Мома Димић” за најбољу књигу путописа. Њена радио драма “Нар” представљала је Србију на међународном фестивалу “Приx Италиа”, превођена је на десетину језика… Из поетизоване биографије сазнајемо да је “заљубљена у три наранxе”, да је “у страсној вези са Њујорком”, да јој је жеља да “попије шампањац са месецом у Паризу”, да су јој најлепши тренуци у животу “све ноћи крај Средоземног мора, или јутра у загрљају Африке”…

Наслов “Божанствени безбожници” потенцира и теолошки и етички контраст, апсурд у карактеру Ваших јунака. Шта чини онтологију овог наслова, какви су то људи о којима пишете?

-Они су људи на путу обожења, како би Јунг рекао, на путу индивидуације, односно, можемо да кажемо и иницијације. Они су неко ко је заиста дотакнут неком метафизичком силом, можемо је звати прстом Божјим, инспирацијом, или како год желимо. Кренули су на тај пут истраживања, жртвовали све, па и животе често, па и личне животе, врло често губили богатства, породице, личну срећу зарад стваралаштва, да би усрећили неке будуће генерације и померили наше поимање естетског, заправо, да би обогатили наше животе. Интригантан наслов говори о божанским талентима, који су понекад живели безбожничке животе.

О којим људима је реч, који је критеријум био за одабир ликова?

-Ми то комбинујемо, уредница издања и ја, да бисмо имали различите личности. Мој циљ је да откријем људе који су мало познати, а задужили су стваралашво. Ту су њихове животне биографије, осећања. За њих је важно да ни у најтежим временима од свог циља нису одустајали. Овде су приче о највећем балетану 20. века Вацлаву Нижинском, највећем xез музичару прошлог века Мајлсу Дејвису, о потпуно контраверзном књижевнику Селинxеру, а цела прича о њему бави се тиме зашто се повукао, ту је драмски писац Тенеси Вилијамс, бројни песници Бродски, Сефарис, како су се дописивали Пастернак и Марина Цветајева, зашто се балкон на Лоркиној кући сам шкрипаво отвара у пет по подне , како је кобна брзина вратила глумца Xејмса Дина у мајчин загрљај, ту је спектар сексепила Салвадора Далија, Кафкино “небо у уским улицама”, Ал Паћиново уверење да “Бог увек зна ко си”, приче о Кополи, Ингмару Бергману, Марселу Прусту, Чехову, Томас Ману, Xејмсу Xојсу, Маркесу, Клоду Монеу, есеј где су после његове смрти пронађени мурали Бруна Шулца, прича о томе коју је жену залуд у Венецији чекао Бродски…

Какви су одјеци читалаца? Коме сте од наших стваралаца посветили есеје?

-Од наших, овог пута је Сава Шумановић, некако се наметнуо, без њега није могло. У “Безбожницима 2” је више наших људи, а оно што је једини проблем с том књигом је што читаоцима никад доста. На једној необавезној конференцији за новинаре, када смо најавили трећу књигу, прво новинарско питање било је кад ће четврта. Књига има свој живот, постоје људи који то заиста воле и мени је то изнимно драго. Имате код Андрића у “Знаковима поред пута”: “Човека можете натерати свашта у животу, али га не можете натерати да ужива у литератури која му се не допада”. Ако људи у овоме уживају, мени је то важно и значајно, онда нисам усамљена док пишем, јер знам да неко негде седи и чека и на такве приче. Глобално, наша културна сцена, ја то понављам, често потцењује нашу публику. Ми мислимо да њих заиста интересују садржаји који им се натурају. То апсолутно није тачно, ако им понудите најбоље, они ће најбоље узети, далеко од тога да ја кажем да је моје најбоље, али дајте најбоље од себе, наћи ће се они који
ће то прочитати.

Ко је од одабраних ликова у овој књизи потпуно непознат?                

– Америчка улична фотографкиња Вивијен Мајер, за коју се до пре две-три године апсолутно није знало. Ишла је улицама и фотографисала, иначе је била дадиља, а сад се сматра највећим открићем на пољу фотографије у 20. веку.

Шта сте користили као изворе?

-Шта нисам? То су личности које пратим деценијама и деценијама, наравно, најмање користим интернет, јер се веома бојим, то су информације које могу бити потпуно непроверене. Ту је сва литература, моја и родитељска библиотека, градске библиотеке, архиви, све сам разгрнула што је могло да се разгрне и, наравно, дошла сам до разних документарних филмова о одређеним људима. Све то помаже да се на крају искристалише и створи прича о оригиналној личности, која, да будем искрена, и мени нека врата отвори. И чини ми се, да ни из једне књиге нисам овако тешко изашла, као из ове… Просто ми је постало удобно у том свету, са тим личностима. Кад сам је затворила и предала рукопис у штампу, осетила сам се помало опустошено, то се догађа. Покојни Павић ме је учио “Умеће је да уђете и да знате кад је тренутак да изађете, да затворите врата и да се не враћате, јер ако останете унутра, онда је опасано”.                                                                            

Културолог Ратко Божовић, поред осталог, каже да су то људи који су “остварили своје право на сан о смислу”. Да ли су га заиста остварили?

-Суштински да. Зато што су то животи који су били храбри. Они су врло често бирали теже путеве. Ако хоћете боље и квалитеније ствари морате се кретети путевима којима пре вас нису ходили. Радили су оно што пре њих нико није, писали су другачије форме, сликали другачије слике, има много сликара у овој трећој књизи. Они су говорили “да” животу, а свако изговорено “да” је много опасно, јер подразумева у себи и много неизговорених “не”. Дакле, кад се одлучите, онда друге алтернативе отпадају. Они су се одлучивали да буду то што јесу. На пример, сликар Тулуз Лотрек је имао аристократско порекло, њему, његовој породици је припадао цео један део Француске, али он се свега тога одрекао да би постао сликар и направио то своје грандиозно уметничко дело, какво ни пре, ни после нико није сликао на тај начин. Био је хедикепиран, рођен као кепец због породичних бракова и очувања имања, љубав је пронашао у јавној кући… Много је волео Ван Гога, оно што није било добро је то што су кренули заједно да пију апсинт, пиће које је још увек законски забрањено у Србији, Француској, јер изазива халуцинације. Пикасо има једну слику “Жене које пију апсинт”…Они јесу нашли смисао, а цена јесте била висока…

Колико сте укупно ликова обрадили, ко је био најинспиративнији, а ко најнеприступачнији, а ипак, изазов?

– Па, сигурно стотинак. Можда је била најтежа мени лично, јер ми је то била баријера, прича о Лени Лифенштал, јер мало је било тешко бранити и објаснити зашто је жена која је режирала код Хитлера, прошла без икаквих санкција и наставила да живи и доживела дубоку старост, 103 године. Она јесте била велики уметник и подигла је филмску уметност на један виши ниво, али без икакве свети о томе с ким сарађује. У тренутку кад се све догађало, могуће да тада није ни могла знати, то је био почетак Трећег рајха, али касније је морала сазнати. Нисам приметила никада никакву врсту кајања. Бранила сам је као уметницу, наравно, али у некаквом људском смислу, било је тешко писати о некоме ко се друштвено апсолутно није нимало ангажовао ни на један начин. Мислим да је, ипак, дужност уметника да буде на страни истине, па чак и онда кад је то против њега самог. Заправо, тешко је било писати о тим људима који дефинитивно нису имали осећај кривице. Примећујете и дан данас кад се врло често сусрећемо са уметницима који су имали везе са фашизмом, да не показују кајање.

Шта би онда био смисао Вашег текста, да то разобличите, осудите или потврдите уметничку вредност?

-Суштински све што сте рекли. Имате више нивоа читања текста, неко ће га читати тако да из њега извуче да се може бити велики уметник, али се не мора бити и перфектно исправан човек. Неко други ће се питати о судбини уметности и фашизма, неко трећи ће размишљати о томе па ће га то подстаћи да погледа тај њен филм, што је права ствар. Ако неко буде поново кренуо да чита књиге о људима о којима говорим, или гледа њихове слике, то је оно што сам ја заправо и желела да постигнем. То су књиге које људима враћају уметност у живот, враћају их у библиотеке, биоскопе, музеје, театар… Не судим ја ту, него читалац узима оно што му треба.

Колико су Ваши одабраници били аутономни у свом стварању, независни од званичне политике, норми, окружења?

-Да вам искрено кажем потпуно и до краја. Ја сам вазда бирала те “против струје”. Бродски, кога су избацили из Совјетског Савеза, Марину Цветајеву, чији је мото био “против струје”, Тенеси Вилијамса, кога су одбацивали због хомосексуализма, Егзиперија, који је био пробни пилот, али у сукобу са свима редом, имате их колико хоћете…То су све људи који нису пристали да уђу у машину друштва и да буду премлевени, него су остали по страни, по цену тога да не буду прихваћени, да буду одбачени, али да њихова уметност траје. Шта рећи за Тулуза Лотрека који је живео у јавној кући једно време, а био је заправо аристократа…

Зорица Лешовић Станојевић

 

Оставите одговор