Kultura

ВОЉЕНИМА ЈЕ СВЕЈЕДНО ДА ЛИ ИХ ДРУГИ ВОЛЕ…

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА ПРЕДСТАВИЛО КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО МАЈЕ ИЛИЋ ТИМОТИЈЕВИЋ

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

„Прича о једрењаку“, „Причам ти причу“, „Спавај драги“, „Теби пишем“ и „Само једном је највише на свету“, наслови су књига чачанске књижевнице Маје Илић Тимотијевић, о којима је било речи на књижевној вечери посвећеној њеном стваралаштву. Представљање овог опуса, који чине три књиге прича, једна збирка поезије и један роман, организовало је Удружење књижевника Србије, чији је члан, а о стваралаштву ове списатељице говориле су Мила Мутавџић, наставница српског језика у ОШ „Свети ђакон Авакум“ у Трнави и књижевни критичар часописа „Витез“ и Милица Мутавџић, професор књижевности, уредник овог програма.

Оправдано је изостао најављени Луне Левајац, који је требало да се обрати у име Удружења књижевника. Публику је у име локалне самоуправе поздравио Душан Радојевић, члан Градског већа задужен за културу и младе, наводећи да је град издвојио значајна средства у последње две године за културу и да ће и убудуће пружати подршку стваралаштву и лепој писаној речи.

Представљање Мајиних књига текло је кроз дијалог и коментарисање карактеристичних одломака, цитата, или стихова из сваке од наведених  књига.

-Маја је све оно што значи оптимизам. Ведрог је духа, дели радост, воли да се игра речима, бојама, да остане дете. Увек је била нови ђак у школи, морала да се уклапа, да посматра децу… Стил јој је језгровит, сажет, колико сањалачки, толико и сурово рационалан. Она у својим књигама пише и на платнима слика о љубави, о томе колико је вредно и важно волети. Она сматра да не постоји узалудна љубав. У својим причама разматра све значајне књижевне теме, живот, смрт, пролазност, љубав, а поставља и једно од суштинских питања – Шта је срећа? – навела је, поред осталог, Мила Мутавџић.

-Да ли је срећа бити најбогатији, најлепши, нај у свему? Човек који у материјалном смислу има „мало“, не мора да буде празног срца и „гладан“. Можда се тако родимо са неком ситошћу или глађу у души? Срећу заиста чине мале, искрене и топле ствари, а те материјалне су увек мале и никад их није довољно. Увек човек добија оно од чега је саздан и мора бити задовољан оним што носи у себи. Срећан је човек који је задовољан собом и својим околностима. Ја полазим од Божанске љубави, онога што носимо у себи, љубав је снага којом зрачимо. Вољеним људима је свеједно да ли их други воле. Кад неког истински волиш прелазиш преко свега, прихваташ све и прашташ… Битно је волети, било како! Трудим се док пишем да не осуђујем никог, не суди да не би био осуђен. Све ове књиге су моја деца, мислим да је дар нешто што треба поделити с другима… – синтетизујемо одговоре које је током промоције дала Маја Илић Тимотијевић на нека запажања о садржају њених књига.

О љубави, о којој дуго мора да се ћути, писала је Маја у песми „Ћутаћу“, коју је са драмским даром прочитала публици. Када пише о трагичним ликовима у својим причама, каже да, због тежине времена у коме живимо, „жели да имају срећне крајеве, а да то ипак не буду бајке“. „Ја сам од оних људи који желе и призивају срећан крај. Уживате у тој жељи кад имате времена, а и сама жеља понекад довољно храни човека…“, каже Маја. „Прича о једрењаку“ је једина прича о њој, све друго је писала о другима, открива ауторка. То је уједно и њена омиљена слика…

На питање Милице Мутавџић ко су јој узори у литератури и констатацију да су њене књиге испуњене поучним порукама, Маја одговара да се никада неће одрећи класика, јер на њу и даље утиче лектира једног гимназијалца, али је, по њеном мишљењу, највећи учитељ, заправо живот.

 

 

Оставите одговор