Kultura

DA NISAM OVO ISPRIČALA, BILA BIH JEDINA ŽENA KOJA JE UMRLA OD ĆUTANJA…

INTERVJU: LIDIJA ĆIRIĆ, AUTORKA INTRIGANTNOG ROMANA “REKVIJEM ZA JEDAN DAN”

Nakon zapažene poetske zbirke “Kabanica za suze”, beogradske, tačnije, čuburske spisteljice Lidije Ćirić, i njen prvi roman, prvobitno napisan kao dramski tekst, “Rekvijem za jedan dan”, izdanje “Solarisa”, munjevitom brzinom doživeo je drugo izdanje.Ova porodična sagane ostavlja ravnodušnom čitalačku publiku.Ima autobiografsku dimenziju, čak se i jedna od junakinja priče zove isto kao autorka, Lidija. Iako fokusiran na jedno popodne sadašnjeg vremena, roman evocira retrospektivni životmajke i njenih pet kćerki, koje ostaju bez oca, vraća psihologiju ličnosti i događaje u daleke sedamdesete i nadalje, kroz koje se odvijaju porodične napetosti i sukobi, strahovi, saznanja, dileme…  Domaćin čačanske promocije 30. maja, bio je Književni program Doma kulture. Vrlo je retka pojava da neko u prozi svojim prvim romanim pleni toliku čitalačkupažnju, ispisan je sočnim, hrabrim jezikom, punim “uličarskog”slenga i psovki, bez patetike u realistično-naturalističkom maniru,sa akcentom na porodičnoj disharmoniji i nasilju. Roman tematizuje i muško-ženske odnose, niz teških i tragičnih situacija u porodici oca alkoholičara, zato nije slučajnost odsustvo muških likova, koji su nosioci njihove patnje. Autorka proniče u karaktere svojih likova, opisuje stanja od depresije do melanholije, fatalistički pogled na život majke, koju osuđuju za sve što im se događa, ali joj praštaju neiskustvo, neznanjei žrtvovanje za očuvanje porodice,analizira upadanje u različite oblike zavisnosti svih pet sestara, koje su žrtve vrzinog kolai svojih iluzija, a sve se zapravo svodi na njihove pogrešne izbore, primetila je pored ostalog, govorećio knjizi Dragana Todoreska.S posebnom pažnjom i odobravanjem ispraćen je odlomak romana o tome kako su nas vaspitavale naše majke, a šta smo postale, koji je citirala Milkica Miletić. U njemu pored ostalog stoji, šta su svakodnevni zadaci, kako se kači veš, kako se osmehuješ onome koga voliš, a kako onome koga ne voliš, kako se postavlja sto za večeru, kako se kinji muškarac, a kako o kinji tebe, kako da ne postaneš aljkava…

 

Indikativno je da su junakinje Vašeg romana žene i njihove sudbine, pet kćerki asocira na onaj patrijarhalni kod jurcanja za muškim potomkom?

– Iskusni ljudi su govorili, ako majka izgubi sina, neka ga na Čuburi potraži, i zaista, tamo je mnogo izgubljenih majčinih sinova i rasejanih muževa, a ni policija se odande ne vraća praznih šaka. Sve sam ovo pročitala u priručniku o Čuburcima i Čuburi kao „dijagnozi“. Šalu na stranu, roman se je smešten u kraj grada gde i gubitnici ratuju za svoje gubitke, a mogla sam ga „spakovati“ i na Petu Aveniju. Gde god se okrenem žene bi da rađaju mušku decu, tu nema ni “p” od patrijarhalnog. Stvar je u tome kako zauvek sačuvati muža i, naravno, sina u vlasništvu. Žene nisu svesne da je jedino važno sebi roditi pristojnu naslednicu, verniju od svakog ORIGINALA.

Lidija

Da li je sudbina žena na ovim našim prostorima toliko uslovljena pozicijom muškarca, makar on bio i otac?

– Eh, danas je ovo pitanje malo komplikovanije. Preuzele smo sve što smo mogle, i sada nam je đavo kriv što ne možemo da nađemo čestitog muškarca, a oni su kao večite kukavice i luzeri krenuli linijom manjeg otpora, daj šta daš, plaše se jakih žena.  Više nisu osvajači, a najlakše je „osvojiti“ onu koja ni sebe ne može da gaji, a kamoli dete, muški su oteli ulogu mlakih mama, a one su uzele “korbače“. Što se tiče očeva, samo odabrani su za to da im ćerke nauče da mese hleb, jer za šta su ih školovali, neće valjda ONE domaćice da budu? Uvlače se u kredite i kupuju ćerkama stanove i tako uništavaju nesvesno ljudsku vrstu i potomstvo, muškost u muškarca i ženstvenost u žena. To su događaji sa naših prostora danas…

Ovaj roman spada u angažovanu literaturu kada je reč o porodičnom nasilju,ali nije feministički, kako biste ga onda Vi definisali?

-“Rekvijem” jeste literatura koja govori o nasilju u porodici i jeste nasilje nad ženama i decom, ali i saučesništvo majke u celoj priči, ono,što je uvek prisutno u porodičnim odnosima i romanima. Osim toga, prepun je ljubavi i želje, čežnje i uverljive krvi. Ogradila sam se od toga, jer on nije namenski pisan, jeste autobiografski, zato postoji i postojaće. U šali kažem da sam ga već smestila u lektiru.

Zašto žene psuju?

– Psovanje je oslobađanje i jezik mojih likova – kako bi to naglasili moji učitelji, veliki pisci i profesori na koje sam ponosna i za koje bih učinila baš sve, kao vojnik u stroju. Ako umislite da ste veći od svog Boga, i ako pomislite da ga izdate, verujte, ništa vam se više neće događati, sve će stati i vaša čula i vaš organizam, izgubićete sve moći koje su vam nesebično davali. Zato je važno da opsuješ, da ne prodaš očeve svoje!

Već je rečeno da ovo štivo nije za puritance i malograđane,čime ih sablažnjavate, ako je sedamdesetih već Erika Jong, i mnogi pre nje, otvoreno govorili o najintimnijim stranamaživota žene i muškarca?

– Ne sablažnjavam ih. Oni izigravaju ono što neće nikada postati – gospoda,a toga se plaše. Otvoreno ih stavljam  na svoja mesta. Njih  sablažnjava istina, izrečena mojim oporim jezikom i za to je moj jezik za njih, strani jezik. Mogu da me ne vole,ali ne mogu da mi se ne poklone.

Kroz svoje likove vraćate točak priče u decenije prošlog veka, kako ih vidite, pamtite, zašto su te godine važne za ovu priču?

– Morala sam da se vratim po prošlost koju sam usput izgubila, držala je u sebi i izbrisala iz sadašnjosti. A,kako ćemo bez onog što je bilo videti budućnost, jer krug mora da se zatvori, kao u dobroj priči. To su veoma  važne godine, čitava retrospektiva njihovog detinjstva i onog carstva mraka, koje su preturile preko sebe, jeste u prošlom veku. Nerado ga se sećam.

Zorica Lešović Stanojević

(Ceo intervju u najnovijem broju “Čačanskog glasa”)

 

Ostavite odgovor