Kultura

ДА НИСАМ ОВО ИСПРИЧАЛА, БИЛА БИХ ЈЕДИНА ЖЕНА КОЈА ЈЕ УМРЛА ОД ЋУТАЊА…

ИНТЕРВЈУ: ЛИДИЈА ЋИРИЋ, АУТОРКА ИНТРИГАНТНОГ РОМАНА “РЕКВИЈЕМ ЗА ЈЕДАН ДАН”

Након запажене поетске збирке “Кабаница за сузе”, београдске, тачније, чубурске спистељице Лидије Ћирић, и њен први роман, првобитно написан као драмски текст, “Реквијем за један дан”, издање “Солариса”, муњевитом брзином доживео је друго издање.Ова породична сагане оставља равнодушном читалачку публику.Има аутобиографску димензију, чак се и једна од јунакиња приче зове исто као ауторка, Лидија. Иако фокусиран на једно поподне садашњег времена, роман евоцира ретроспективни животмајке и њених пет кћерки, које остају без оца, враћа психологију личности и догађаје у далеке седамдесете и надаље, кроз које се одвијају породичне напетости и сукоби, страхови, сазнања, дилеме…  Домаћин чачанске промоције 30. маја, био је Књижевни програм Дома културе. Врло је ретка појава да неко у прози својим првим романим плени толику читалачкупажњу, исписан је сочним, храбрим језиком, пуним “уличарског”сленга и псовки, без патетике у реалистично-натуралистичком маниру,са акцентом на породичној дисхармонији и насиљу. Роман тематизује и мушко-женске односе, низ тешких и трагичних ситуација у породици оца алкохоличара, зато није случајност одсуство мушких ликова, који су носиоци њихове патње. Ауторка прониче у карактере својих ликова, описује стања од депресије до меланхолије, фаталистички поглед на живот мајке, коју осуђују за све што им се догађа, али јој праштају неискуство, незнањеи жртвовање за очување породице,анализира упадање у различите облике зависности свих пет сестара, које су жртве врзиног колаи својих илузија, а све се заправо своди на њихове погрешне изборе, приметила је поред осталог, говорећио књизи Драгана Тодореска.С посебном пажњом и одобравањем испраћен је одломак романа о томе како су нас васпитавале наше мајке, а шта смо постале, који је цитирала Милкица Милетић. У њему поред осталог стоји, шта су свакодневни задаци, како се качи веш, како се осмехујеш ономе кога волиш, а како ономе кога не волиш, како се поставља сто за вечеру, како се кињи мушкарац, а како о кињи тебе, како да не постанеш аљкава…

 

Индикативно је да су јунакиње Вашег романа жене и њихове судбине, пет кћерки асоцира на онај патријархални код јурцања за мушким потомком?

– Искусни људи су говорили, ако мајка изгуби сина, нека га на Чубури потражи, и заиста, тамо је много изгубљених мајчиних синова и расејаних мужева, а ни полиција се оданде не враћа празних шака. Све сам ово прочитала у приручнику о Чубурцима и Чубури као „дијагнози“. Шалу на страну, роман се је смештен у крај града где и губитници ратују за своје губитке, а могла сам га „спаковати“ и на Пету Авенију. Где год се окренем жене би да рађају мушку децу, ту нема ни “п” од патријархалног. Ствар је у томе како заувек сачувати мужа и, наравно, сина у власништву. Жене нису свесне да је једино важно себи родити пристојну наследницу, вернију од сваког ОРИГИНАЛА.

Lidija

Да ли је судбина жена на овим нашим просторима толико условљена позицијом мушкарца, макар он био и отац?

– Ех, данас је ово питање мало компликованије. Преузеле смо све што смо могле, и сада нам је ђаво крив што не можемо да нађемо честитог мушкарца, а они су као вечите кукавице и лузери кренули линијом мањег отпора, дај шта даш, плаше се јаких жена.  Више нису освајачи, а најлакше је „освојити“ ону која ни себе не може да гаји, а камоли дете, мушки су отели улогу млаких мама, а оне су узеле “корбаче“. Што се тиче очева, само одабрани су за то да им ћерке науче да месе хлеб, јер за шта су их школовали, неће ваљда ОНЕ домаћице да буду? Увлаче се у кредите и купују ћеркама станове и тако уништавају несвесно људску врсту и потомство, мушкост у мушкарца и женственост у жена. То су догађаји са наших простора данас…

Овај роман спада у ангажовану литературу када је реч о породичном насиљу,али није феминистички, како бисте га онда Ви дефинисали?

-“Реквијем” јесте литература која говори о насиљу у породици и јесте насиље над женама и децом, али и саучесништво мајке у целој причи, оно,што је увек присутно у породичним односима и романима. Осим тога, препун је љубави и жеље, чежње и уверљиве крви. Оградила сам се од тога, јер он није наменски писан, јесте аутобиографски, зато постоји и постојаће. У шали кажем да сам га већ сместила у лектиру.

Зашто жене псују?

– Псовање је ослобађање и језик мојих ликова – како би то нагласили моји учитељи, велики писци и професори на које сам поносна и за које бих учинила баш све, као војник у строју. Ако умислите да сте већи од свог Бога, и ако помислите да га издате, верујте, ништа вам се више неће догађати, све ће стати и ваша чула и ваш организам, изгубићете све моћи које су вам несебично давали. Зато је важно да опсујеш, да не продаш очеве своје!

Већ је речено да ово штиво није за пуританце и малограђане,чиме их саблажњавате, ако је седамдесетих већ Ерика Јонг, и многи пре ње, отворено говорили о најинтимнијим странамаживота жене и мушкарца?

– Не саблажњавам их. Они изигравају оно што неће никада постати – господа,а тога се плаше. Отворено их стављам  на своја места. Њих  саблажњава истина, изречена мојим опорим језиком и за то је мој језик за њих, страни језик. Могу да ме не воле,али не могу да ми се не поклоне.

Кроз своје ликове враћате точак приче у деценије прошлог века, како их видите, памтите, зашто су те године важне за ову причу?

– Морала сам да се вратим по прошлост коју сам успут изгубила, држала је у себи и избрисала из садашњости. А,како ћемо без оног што је било видети будућност, јер круг мора да се затвори, као у доброј причи. То су веома  важне године, читава ретроспектива њиховог детињства и оног царства мрака, које су претуриле преко себе, јесте у прошлом веку. Нерадо га се сећам.

Зорица Лешовић Станојевић

(Цео интервју у најновијем броју “Чачанског гласа”)

 

Оставите одговор