Obrazovanje

ДОБРОТА, НАЈВРЕДНИЈИ ТАЛЕНАТ

ПРЕДСТАВЉАМО НАЈУСПЕШНИЈЕ ОСНОВЦЕ И СРЕДЊОШКОЛЦЕ ЧАЧКА

Александра Јоксић, најбољи осмак у Основној школи ”Владислав Петковић Дис” Заблаће

 

Она никоме не може да поклони књиге на крају школске године. Воли да црта на свакој страници на којој се укаже мало простора. Можда није лепо дати некоме исцртане књиге, али то је најмањи проблем. Најгоре је што одвалачи пажњу са градива. Тако читалац у мислима може да одлута ко зна куда, да размишља, на пример, зашто ово око плаче, а за лекцију – ко те пита… Нема везе, није ништа за прекор. Напротив! Сви ти цртежи већ су постали драгоцена архива Александриног стваралаштва.

 

– Пре неколико година сам са екскурзије донела само двадесетак графичких оловака. Волела сам и раније да цртам. Почела сам у петој, шестој години, тада сам се бавила моделима и модним креацијама. Сада цртам делове људског тела и очи, огледало душе. Понекад профиле, али не и портрете. Углавном сву пажњу посветим људској лепоти – каже Александра.

Тачно, требало би Александру првенствено представити због успеха у школи. Али, то је само део приче о њој. Добар је цртач, као и песник. Само, за разлику од цртежа које показује, песме чува једино за себе. Изуетак је ”Пој, Србијо”, награђена на конкурсу ”Сто младих талената Моравичког округа”.

Песма је посвећена стрељању ђака у Шумарицама. Толико о поезији Александре Јоксић. Воли она и да чита књиге. Још пре неколико година је прочитала ”Ану Карењину”. Највероватније ће морати поново за лектиру, али таква дела би увек требало читати изнова, у различитој животној доби.

– Често размишљам да ли је Вронски преварио Ану… Никако не гледам филм, пре него што прочитам књигу. Тако је много боље, а можемо и да откријемо колико је веродостојан. Покушала сам да читам ”Рат и мир”… Нека остане за касније. Од књига које сам набавила, направила сам своју малу библиотеку. Има око 120 дела. Сад сам слободнија на распусту, тако да сам их све разврстала по азбучном реду. Иако се чини да је то огроман посао, уживала сам.

 

Колико год била надарена за уметност, Александрина размишљања о професији којом би једног дана могла да се бави, одлазе у сасвим другом правцу. Волела би да буде кардиохирург, адвокат, судија. Каже да би у тим занимањима могла највише да пружи и воли да се суочава са професионалним изазовима. Као сваки прави уметник, или боље рећи истински добар човек, Александра најпре запази људску доброту. Зато из школе посебно помиње разредног старешину Срђана Јовића.

– Предаје физичко васпитање. Не смем да кажем да ми је омиљени предмет, није тако. Како би се он изненадио да прочита да волим физичко! Помињем га зато што је један од најбољих људи које сам упознала у животу. Опходио се према нама као да смо његова деца. Највише је показао своју доброту, када нам је друг из одељења оболео. Свакодневно га је обилазио и носио му белешке са часова. Наше одељење је организовало хуманитарне акције, ангажовали смо се да прикупимо новац и помогнемо другу. Колико знам, сада је добро, надамо се најбољем. И због свега тога сам много срећна да нам је Срђан Јовић био разредни – убедљива је Александра. Помиње и своју имењакињу, наставницу цртања, сликања и вајарства. Међу омиљенима су јој и српкиња, биологичарка, сви. Подстицали су је да се такмичи из многих предмета. Из историје је стигла до републичког такмичења. Не смемо да заборавимо ни Александрине школске другове. Радовала се свакој екскурзији и није јој било важно које ће место посетити, него да буде са својим пријатељима.

– Када пођем у Гимназију, првих десетак дана ће ми бити најважније да стекнем добре другаре. Требало би ускоро да идем са вуковцима на море у Улцињ. Надам се да ћу и тада упознати доста нових људи – већ се радује Александра. Није заборавила ни породицу, деду, учитељицу…

Посматрајући њену ведрину, у таквим бојама ће наставити даље. Већ са 15 година је схватила да од сваког човека може нешто да научи. Готово поуздан знак да шта год живот буде доносио, свака ситуација може да подстакне људску доброту.

 

Оставите одговор