Kultura

Поводом документарног филма „Друга страна свега“: ДОМ

Филмска критика
ДОМ

Поводом дугометражног документарног филма „Друга страна свега“, Миле Турајлић, приказаног у Дому културе, у петак, 2. фебруара, на свечаној пројекцији, уз бројну публику и присуство ауторки

Дом је место најдубље породичне интиме, место дечјег одрастања и старачког умирања. У дому се радује и тугује са најмилијима, или самује и тихује понекад, или читав век, како коме западне. Кад човеку „ударe“ на дом и породицу, то је доказ највишег понижења и увреде за сваког божјег створа на земљи.

Паљења, рушења и људског страдања, било је у нашој историји охохо. Страдало се од зла туђег, али и домаћег. Многе породице је трајно обележила државна отимачина у виду национализације, спроведена након Другог светског рата. По угледу на совјетски режим, југословенске послератне власти су одузимале тзв. вишак стамбеног простора.
Филм „Друга страна свега“, настао је управо у једном таквом, пре седамдесет година располућеном дому. У Бирчаниновој улици, у центру Београда, живи јунакиња овог филма Србијанка Турајлић, професеорка Београдског универзитета у пензији и позната политичка активисткиња, мајка ауторке филма Миле Турајлић. Редитељка се одлучила на храбар потез, да током пет година, из дана у дан снима своју мајку, која говори о историји дома у ком је рођена и који је преко ноћи подељен на два дела, а врата која га преграђују, остала су деценијама закључана и без жеље станара да их једном отворе, али и тај дан мора једном доћи.

Мила говори о породичној историји, угледној београдској породици правника (деда некадашњи министар у више наврата и потписник Декларације о настанку Југославије – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца). Прича о срећним, издашним временима, али и о ратном и поратном страдању, које је подразумевало национализацију читаве зграде и одузимања половине стана у ком је живела шесточлана породица. Србијанка говори без горчине, са потребом да разуме и схвати прилике у којима се живело, као и речи оца правника, да не би требало да упише права, зато што не живимо у слободној држави и да је боље да се држи математике, која јој је добро ишла у школи. Са осмехом на лицу Србијанка је рекла да је оца послушала, али од невоља није умакла и да је посао изгубила кобне 1999. године, иако се у овој земљи није бавила правом. Правом није, али правдом јесте и други део Србијанкине приче се односи на њену потребу да се ангажује, да учествује у борби за промене у свим овим годинама иза нас. Србијанка је осећала дужност да ствари не гледа као посматрач, да се укључи и ангажује, да изрази став и мишљење. Она велика југословенска држава, која је требало да буде дом за све своје грађане, је изгорела и нестала у крвавим ратовима, а некад мрски комунизам је заменило теже и још горе време и систем, против чије неправде и зла је требало устати.

Редитељка суптилно овај интимни део приче и породичне историје, преплиће са кадровима и призорима које видимо са прозора породичног стана, доле на улици, где се дешава живот, пресан и суров, какав понекад уме да буде. Спољни свет и разна дешавања, политичка и друштвена у Србијанкин дом улазе и путем ТВ екрана. Гледамо разне историјске снимке и сву ону силну историју, која нам се дешавала и дешава. Ту у стану су и сви они људи који чине живот, породица, фамилија, пријатељи. Чујемо и њихова размишљања, а на камеру се и не обазиру. На кратко видимо и Наду Лазаревић, сада већ старицу од деведесет лета, која живи у другој половини стана.

Ова пре свега топла људска прича је прича о материјалном, али пре свега о моралном наслеђу, прича о мајци, али и о кћерки, која током снимања и сама износи своје недоумице, сумње и губи ону заштићеност посматрача и сведока. То је прича свих нас, прича о томе шта остављамо својој деци и генерацијама која долазе, о материјалном и моралном наслеђу и о кући за све наше људе, која би ова земља, ваљда требала да буде једног дана. Браво!!!

Душан Даријевић

Оставите одговор