Kultura

“ДОЂОШЕ И ОСТАВИШЕ ТРАГ…”

 

ЗАВИЧАЈНО ДРУШТВО “ЧАЧАНИ” ПРЕДСТАВИЛО ДОКУМЕНТАРНУ КЊИГУ ЕМИЛИЈЕ ВИШЊИЋ О ПОРОДИЦАМА СТРАНАЦА ДОСЕЉЕНИХ У ЧАЧАК

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

Упркос томе што је имала велику одбојност према савременој издавачкој хиперпродукцији, неозбиљном и неодговорном приступу у објављивању књига, како каже ауторка Емилија Вишњић (1953), и што јој је била мрска и сама идеја да би се и њој могла “догодити књига”, ипак јој се догодила. Пре две године објавила је монографију “Ивањичани у слици и речи”(2015), а пре месец дана и књигу “Дођоше и оставише траг”, као самостално издање, што је још један парадокс, ако се има у виду њена документарна вредност. Корице књиге графички је обилковала Исидора Кукић. Препознајући је као драгоцен прилог историји чачанских породица дошљака у 19. и почетком 20. века, Завичајно друштво “Чачани”, књигу је представило у петак, 20. априла, у Дому ученика.

О књизи “Дођоше и оставише траг”, као својеврсном историјском и географском времеплову, говорила је Милица Баковић, наводећи имена утицајних странаца који су дали значајан допринос друштвеном, политичком и културном животу Срба на Балкану.

Књига садржи емотивне исповести 24 породице странаца, које су се стицајем историјских или личних побуда населиле, живеле и радиле у Чачку и својим знањем, умењем, вредноћом и животном мудрошћу, себе дубоко утемељиле у историју средњовековног Градца. Обогаћена је бројним црно белим фотографијама, истакла је Милица Баковић, пожелевши ауторки да наредном књигом уобличи ову оригиналну трилогију и тиме заокружи своју професионалну и истраживачку мисију.

О значају Завичајног одељења Градске библиотеке у коме се сабира, систематизује и публикује сва завичајна биобиблиографска грађа чачанског краја, говориле су библиотекарке Оливера Недељковић и Тијана Мутавџић. Завичајно одељење оформљено је 1974. године, тако да је до данас сакупљено више десетина хиљада разноврсног штампаног материјала, од монографских публикација, фотографија, часописа, новина, рукописа, до позивница и новинских чланака и исечака публикованих и ван територије града, рекла је, поред осталог, Тијана Мутавџић, наводећи да је захваљујући Марији Орбовић 2000. године завичајно издаваштво добило и своју годишњу манифестацију – “Штампана реч”, на којој се додељују награде, за књигу године и дизајн публикације.

Да се библиотекари Завичајног одељења чачанске Библиотеке враћају страницама “Чачанског гласа”, кад год им затреба “нека тачна и проверена информација из прошлости нашег краја”, а који је основа за настанак Емилијиних књига, потврдила је Оливера Недељковић.

-Својом документарношћу, непретенциозном студиозношћу, живописношћу и лепотом језика који их одликују, као и изузетним фотографијама, којима су пропраћени, издвојили су се текстови које је Емилија Вишњић писала за рубрику “Из породичних албума”… Пристизали су странци у варош на Западној Морави стицајем различитих, неретко и трагичних животних околности, али најчешће из службених и пословних разлога, из Аустрије, Мађарске, Хрватске, Чешке, Јерменије, Русије, Италије и других земаља…

Стижући у варошицу, која се ни данас не може подичити одсуством ксенофобије, сви ови људи су имали јасну свест да морају радити и више и боље да би успели у новом окружењу, и да би их помало себељубиви и самозадовољни Чачани почели убрајати међу своје… Као да су се водили начелом које записује Борисав Пекић: “Љубили су земљу деце своје, а не дедова својих”, постајући узор и дајући драгоцен допринос развоју средине у свим областима живота – истакла је, поред осталог, Оливера Недељковић, наводећи све породице заступљене у овој књизи.

Подсетивши да је доласком ових људи Чачак некада био космополитски град, ауторка наглашава да књигу чине текстови раније објављивани у новинама, неки од њих су претрпели измене, а неки се појављују први пут.

-Све је почело у “Чачанском гласу”, где сам и била запослена. Последњих година радног века осмишљавала сам рубрику “Из породичних албума” и настојала да, уз помоћ живе речи потомака, сачуваних фотографија и друге грађе, од заборава отргнем породице или појединце, који су у прошлости живели у Чачку и на различите начине заслужили да буду упамћени. Ова рубрика је захтевала доста времена и истраживачког рада, али ми је донела изузетно задовољство. На узбудљивим путовањима кроз прошлост упознавала сам личности вредне дивљења, а овде и сада сретала њихове потомке, који су ми несебично помогли, отворили породичну архиву, али и своју душу. Са некима од њих постала сам и остала пријатељ. У кругу блиских људи сасвим неосетно се јавила идеја да прилози из “Гласа” буду сакупљени у књизи. Материјала је било много, а новца сасвим мало. Зато сам одлучила да издвојим прилоге о личностима које су у Чачак дошле са стране, успеле да се новој средини наметну радом, знањем и животном мудрошћу. Можда је прави разлог за овакав избор било моје дубоко уверење да смо сви ми дођоши на овом свету и да ће наш живот имати смисла једино уколико оставимо траг – рекла је Емилија Вишњић, са жељом да њена књига бар мало допринесе обнаваљању космополитског духа Чачка, чиме њен труд не би био узалудан.

Промоцију књиге музиком на усној хармоници пратио је Дуде Лукић, а одломке су читали Милка Павловић и Слободан Невољица.

ОПЛЕМЕНИЛИ СУ ИСТОРИЈУ ГРАДА

Стицајем разних историјских и животних околности становници Чачка током 19. и почетком 20. века постају: индустријалци Кренови који су једна од три породице Марије Бокарев; лекари: Кужељ, Сајферт, Мехмед Хоџић, Вида Карио Стефановић; фотограф Франц Падовић са супругом Анком, бабицом; апотекари Аристид Јовановић и Димитрије Мита Дилбер “пречанин”; инжењери Леонид Енвалд и Јосиф Баудиш; грађевинац Павле Брушлија, Хрват који је градио чачански бедем; трговци Лазаријани, стигли са јерменске висоравни; геометар Нафтали Ешкенази, најпознатији чачански Јевреји; професори Гимназије: Никола Зега, Фердинанд Секованић, Словенац на Солунском фронту, Руси Иван Балковој, Јоаким Бондаренко, Црногорац Лука Војводић; даровити музичари Бузуровићи; вулканизери Рицардови; каменоресци Пајерови и Франческо Бербеља; Херцеговац Ристо Уљаревић, породице Доневић и Караташ, које су са собом донеле мирис и укус нових пецива и колача и многи други.

 

Оставите одговор