Kultura

ИНТЕЛЕКТУАЛНА ЕЛИТА ПРЕСУДНА У РАЗВОЈУ ДРУШТВА

ИНТЕРВЈУ: У КЊИЗИ ИСТОРИЧАРА ДР МИЛОША ТИМОТИЈЕВИЋА ПРВА ПОТПУНА БИОГРАФИЈА АКАДЕМИКА ДРАГИШЕ ВАСИЋА

Историчар Народног музеја др Милош Тимотијевић, аутор је ретке и значајне публикације која се управо ових дана појавила у издању ЈП „Службеног гласника“ из Београда. Реч је о књизи „Драгиша Васић (1885-1945) и српска национална идеја“, која представља прву потпуну биографију овог књижевника, академика, правника, новинара, адвоката, официра, националног радника, неправедно скрајнутог из националног културног јавног живота. Мотив историчара Тимотијевића за настајање ове књиге, поредистраживања о Васићу којима се бави последњу деценију,била је и чињеница да се о њему пуно говори, али заправо, врло мало зна. Када се помене име академика Драгише Васића, прва асоцијација је да је био идеолог Равногорског покрета Драже Михаиловића, да су га звали други Чича, али он је био много више од тога… Тако се родила идеја о стварању једне целовите биографије, која ће послужити као основа за даља истраживања. О свим улогама Драгише Васића у националној историји, разговарамо са Милошем Тимотијевићем.

Milos

Зашто је било важно написати ову књигу?

-То није само обична биографија која се бави реконструкцијом његовог живота, већ и анализа Васићевог односа према српској националној идеји. Зато је на почетку књиге дат опширнији преглед настанка и ширења српске националне идеје. Васићев живот посматра се из перспективе његовог српско-цинцарског порекла, породичних односа, урбаног идентитета, интелектуалних, уметничких и политичких узора, и посебно учешћа у ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Велика пажња посвећена је Васићевим погледима на идеологију комунизма, пријатељство са Мирославом Крлежом, и национални рад у Српском културном кругу. Посебан сегмент је његово учешће у Другом светском рату, које је условило његово изгнанство из јавног сећања социјалистичке Југославије. Књига се завршава освртом на насилно избацивање Васића из јавности, али и анализом обнове сећања и његов политички рад крајем 20. века.

Ко је био Драгиша Васић?

-Драгиша Васић је рођен у Горњем Милановцу 1885. године. Многи биографски подаци нису потпуно проверљиви, тако ни тачан датум рођења. Постоји чак пет података о томе када је дошао на свет. Данас је то немогуће проверити, јер су Немци 1941. године спалили Горњи Милановац, а том приликом изгореле су све црквене књиге, као и породична архива у Васићевој кући. Његов отац Вићентије био је трговац и потиче из Горње Трепче, а мајка Христина, из цинцарске породице Зисић. Васић се школовао у свом родном граду, Чачку и Београду, где је после матуре завршио Правни факултет. Радио је у судовима Горњег Милановца, Чачка и Београда, да би на крају, у свом завичају отворио адвокатску канцеларију. Припадао је Либералној странци Стојана Рибарца, чију је ћерку Радојку оженио 1913. године. Са њом је имао ћерку Браниславу, а Радојка је умрла 1917. године. После Првог светског рата оженио је Наталију Александров, Рускињу, ћерку генерала Сергеја Александрова, који је умро још 1913. године. Са Наталијом је имао ћерку Татјану. Васић је био је учесник свих ратова 1912-1918. године, али је демобилисан тек крајем 1919. Због оштре критике режима, 1920. је поново мобилисан и послат на границу са Албанијом, да брани нову државу. У то време постао је члан Републиканске странке и сарађивао је са свим опозиционарима, укључујући и комунисте. Није прихватио њихову идеологију, али као велики русофил, имао је нејасну наду да ће СССР можда заштити српске националне интересе. Пред Други светски рат био је један од оснивача Српског културног клуба. Као књижевник није оставио много, стварао је само једну деценију, али то су антологијска књижевна дела. Био је дописни члан Академије наука, али и масон и завереник. У лето 1941. прикључио се покрету отпора пуковника Драгољуба Михаиловића, да би га 1945. убиле хрватске усташе.

06-01-01-DRAGISA-VASIC-KAO-POTPORUCNIK-1912-GODINE

Какве су Васићеве везе са Чачком?

– По очевој линији Васић је био везан за Горњу Трепчу. Отац му је рођен као Милинковић Вићентије, да би касније променио презиме. У Горњој Трепчи и даље живе Васовићи, Милинковићи, Никитовићи, Јовановићи и Каровићи, који су некада били једна фамилија. Драгишина мајка била је из цинцарске породице Зисић, пореклом из Крушева у данашњој Македонији. Зисића је било и у Чачку. Једна Васићева тетка била је удата за адвоката Кордића у Чачку, а командант 10. пешадијског пука у Чачку био је његов ујак Михаило Зисић. Васић је једну годину похађао чачанску Гимназију, да би после завршетка Правног факултета у Београду радио у чачанском Суду, у згради коју данас зовемо Старо начелство. Када су почели ратови 1912. Васић је мобилисан у 10. пешадијски пук, чије је седиште било у Чачку. Са људима из овог краја је ратовао у периоду 1912-1915. године. Касније је био распоређен у неке друге јединице. Највећи део Другог светског рата провео је у околини Чачка. Ако се анализирају његова књижевна дела, уочава се да је инспирацију налазио у људима из Чачка. Конкретно, лик “Ресимића добошара” потиче из маргиналних друштвених слојева вароши на Морави. У роману “Црвене магле” такође се појављује Чачак, прикривен иза топонима који су разумљиви само људима из нашег града, попут Гробљанске улице у вароши на Морави. Наравно, Горњи Милановац је за Васића увек био први завичај.

Каква је улога Драгише Васића у српској историји?

– Васићево ангажовање у друштвеним токовима било је многоструко. Иако је улога у покрету генерала Драже Михаиловића прва импресија када се помене његово име, треба нагласити да је он, пре свега, био романсијер, приповедач, путописац, есејист, критичар, новинар, уредник, правник, адвокат, а тек затим и војник, официр, ангажовани интелектуалац, академик и политичар. Вишедеценијска идеолошко-политичка неподобност Драгише Васића у социјалистичкој Југославији, као идеолога Равногорског покрета, одлучујуће је утицала на поновно појављивање његовог неправедно запостављеног стваралаштва крајем осамдесетих година 20. века, као симбола прогнаних грађанских и националних вредности у време општег „националног буђења“ Срба…

Зорица Лешовић Станојевић

(Цео текст у најновијем „Чачанском гласу“)

 

Оставите одговор