Društvo

“ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ УТОПИЈЕ – 100 ГОДИНА ОД СТВАРАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ”

ТРИНАЕСТЕ ЛЕТЊЕ ДУХОВНЕ ВЕЧЕРИ ОТВОРЕНЕ ПРЕДСТАВЉАЊЕМ КАПИТАЛНОГ ДЕЛА ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ „CATENA MUNDI“

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

Пуних 13 година Летње духовне вечери у организацији Двери, у Чачак доносе интересантне и важне теме и саговорнике. За све ове године гости овог програма, били су бројни епископи СПЦ, духовници, академици, професори универзитета, књижевници, подсетио је Бошко Обрадовић. И пре бављења политиком, Двери су покренуле Летње духовне вечери да би показале да се о свакој друштвеној теми може говорити из духовног, хришћанског и националног угла. Пре неколико година започела је сарадња са Издавачком кућом Catena mundi из Београда, једну од водећих издавачких кућа духовне и националне литературе, која је последњих година суорганизатор овог програма у Чачку. 

Тродневни програм 13. Летњих духовних вечери, отворен је у недељу, 26, августа, у Клубу Дома културе, представљањем новог двотомног капиталног пројекта ове издавачке куће “Историја једне утопије – 100 година од стварања Југославије”, посвећеног стогодишњици од оснивања Југославије и југословенској идеји. Гости вечери били су познати геополитичр др Миломир Степић, професор на Географском факултету, тренутно на Институту за политичке студије и др Александар Раковић, једна од наших водећих историчара са Института за новију историју Србије, а домаћин вечери био је Никола Маринковић, Чачанин, професор књижевности и један од уредника у овој Издавачкој кући. Прво вече тематски је било историјско, наредно је било књижевно, а последње духовно-музичко и етнолошко.

ВИШЕ ОД 100 ТЕКСТОВА 70 ЕМИНЕНТНИХ АУТОРА

О стогодишњици од потпуног утапања српске државности у једну творевину каква претходно није постојала, Југославију, која није било само утапање државности, самосталности и суверенитета, већ уграђивање и наших економских и војних ресурса и идентитета српског народа који су уложени у тај велики пројекат, велики  је повод, који не би смео да буде прескочен у српској култури, говорио је Никола Маринковић. Издање је колективни допринос наведеној теми и одговор на изазов, јер књига обухвата више од 100 текстова од 70 и више еминентних аутора, који покушавају да пруже комплетан увид у порекло југословенске идеје, настанак Југославије, међуратни и период после Другог светског рата, рушење Југославије, одговоре о југословенском наслеђу у култури и идентитету, као и извесну рекапитулацију – шта је остало после југословенског вековног државног експеримента.

У настојању да обухвате југословенски пројекат у свој његовој сложености у стварању књиге учествовали су класици  српске културе и историографије: Слободан Јовановић, Владимир Ћоровић,  Василије Крестић, Милорад Екмечић, али и савремени аутори, који су наменски писали своје текстове за овај зборник. Међу њима су и гости чачанске промоције, али и Коста Чавошки, Мило Ломпар, Милош Ковић, Живко Аврамовски, Чедомор Антић и низ других историчара. Идеја о настанку ове књиге плод је сарадње са покојним професором Душаном Батаковићем, коме је и посвећена, чији веома обиман и систематичан текст отвара овај зборник. Ту су и Александар Белић и Јован Цвијић, као једни од водећих заговорника југословенске идеје, затим Јован Скелић, Петар Пјановић, наш суграђанин Владимир Димитријевић, Ђорђе Станковић, Андреј Митровић, незаобилазан када се говори о овој теми, Драгољуб Живојиновић, Момчило Зечевић, Волков и многи други.

БЕЗ НАЦИОНАЛНОГ КОНСЕНЗУСА

-Век је прошао од оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, засноване на идеји југословенства, која је трајала формално до одвајања Црне Горе од Србије, а повод је битан и тим пре што се временом кристализовало уверење о Југославији које се налази на два, врло слична пола, према мом мишљењу. Или се Југославија апсолутно прихвата као нешто најсјајније и најзначајније, при том се мисли на Титоистичку послератну државу, или се та Југославија, а приорно одбацује. На основу овог саборног рада на једној теми, сви аутори су покушали да рекапитулирају шта је то српско искуство Југославије, због чега је Југославија код нас и даље нерасветљена тема, јер не постоји нека врста ауторефлексије и националног консензуса о томе шта је била та држава,  да ли нам је била потребна и нужна, какве су њене последице, шта је било позитивно, а шта негативно за српски народ, и на крају, које наслеђе Југославије неће моћи никада да буде заборављено, који су били интегративни фактори у њеном стварању, са којим идејама су српске елите ушле у стварање Југославије, да ли је уопште било могуће применити ту врсту креирања националног идентитета, коју је српска елита покушала да спроведе, да ли је она превише вредновала то јединство, и да ли је то интегративно југословенство било утопија, или је сама држава била утопија – наводи Никола Маринковић.

С друге стране, ту си и питања који су били интегративни фактори и митови Титове Југославије, на који начин је она функционисала, које су последице Авнојевских граница по судбину српског народа ван граница Србије, какве су оне данас, да ли је на известан начин популарна култура била, или требало да буде нека врста интегративног фактора, на који начин та иста популарна култура и југоносталгично исуство из Титове Југославије, сећање на сигуран и безбрижан живот, путовање по целом свету, уваженост у међународним оквирима, данас обликују и искривљавају историјску слику Југославије.

ЈУГОСЛОВЕНСКО „ИСКУСТВО“ ДАНАС ИМАЈУ ЕВРОПСКИ НАРОДИ

-Изузетно је значајно за савременост и будућност српског народа то да смо ми кроз Југославију, можда више Титову, него ону краљеву, имали искуство које имају европски народи данас. Ми смо били у интеграцији са суседним народима, и са оним са којима смо претходно били у рату, ту је допринос хрватских јединица Аустро-угарској војсци у Првом светском рату и питање је да ли нам у овом тренутку то југословенско искуство може помоћи у европским интеграцијама. Важно је разумети да су процеси српског националног, културног освешћивања, који су свој државотворни врхунац доживели у Балканским ратовима за ослобођење, на известан начин, о чему пишу аутори у овој књизи, прекинути 1918. године, прегнућем свих наших државотворних, националних и културних капацитета у југословенски пројекат, који је после 1945. године у федералном и касније у конфедералном виду, заправо био нешто потпуно супротно од онога са чим је Југославија настала макар из наше, српске перспективе. У том смислу смо дошли у ситуацију да су исти они крајеви, или покрајине, како су називане српске земље, данас самосталне републике, чији идентитет није српски, као што је случај у Македонији, која постаје и поприма све више антисрпска обележја, што је случај и у савременој Црној Гори, или деловима савремене БиХ. То је један од кључних елемената, када говоримо о наслеђу Југославије и односима Србије, српства и југословенства. На који начин је југословенство пацификовало српство, на који начин су наше националне енергије у њему затомљене и како се десило да смо, борећи се за ослобођење и уједињење свих наших народа, па и суседа, ми на крају остали готово сасвим сами. У мит о југословенству и југоносталгију уткана је та нит сећања на безбрижна времена, када се чинило да никада није било боље у нашој историји. Међутим, у тексту Горана Николића, економисте са Института за европске студије, који се бавио курсом динара кроз 20. век, стоји да та прича и није сасвим тачна. Читав тај југословенски, титоистички експеримент био је на врло танким ногама, јер је заправо био компензација за недостатак унутрашњег јединства, које је систематично разбијано уставима и уставним амандманима. Сагледавамо диспропорцију у ономе што је слика Југославије у нашој свести и онога што је та држава заиста била у свом историографском, политиколошком, економском и геополитичком смислу. Та дубља научна основа разоткрива ту изузетно важну диспропорцију.

Могло би се рећи да је, за разлику од српског народа, који је у своје национално освешћивање кренуо тек крајем осамдесетих година, за разлику од Хрвата, који су значајније кораке покренули у време маспока почетком седамдесетих, српски народ био несвестан тог основног концепта, док су други народи све време имали једну врсту дистанце у односу на ту државу, коју су, како пише Слободан Јовановић у својим емигрантским текстовима, наследили из оног иницијалног неповерења у Аустро-угарску и кроз те наочари су све време посматрали и Југославију. Испоставља се да смо ми у Југославији живели са народима чији је идентитет, силом историјских околности, пресудно формиран у другачијем цивилизацијском кругу и да, гледајући на Београд, као што су гледали на Пешту или Беч, Хрвати и Словенци, заправо понављају своју историјску и политичку борбу за коју су српске елите у престоници мислиле да је неповратно завршена ослобођењем и уједињењем 1918. године. Југославија је могла да нам пружи увид у то како функционишу вишенационалне државе, на који начин се историјско искуство сукобљава са културолошким и утопијским представама које је гајила и са којим се сукобљава српска национална елита уочи Првог светског рата, када је постојало готово неподељено поверење у тај пројекат. Било је јако мало критичких гласова који су се томе супротстављали, углавном пречанских политичара, који су имали конкретна искуства из политичког суживота или сарадње са хрватским странкама. Готово једногласно је ондашња србијанска елита била за стварање Југославије, нпр. у тексту Милоша Ковића, Пашић и владајућа елита су рачунали на величину те државе, на економску моћ и “број бајонета” које је могуће супротставити потенцијалном освајачу, међутим, познато је да је тај број бајонета рапидно опао 1941. године, и то су све супротстављене чињенице, које се ничим више не могу оспорити и треба их заувек имати на уму, када говоримо о Југославији. Отуда се Југославија испоставља као врста утопијске и истовремено и немогуће заједнице, која је и велика опомена садашњим и будућим елитама, да су одређене цивилизацијске или културолошке константе и представе, чије порекло сеже дубоко у 19. век, дубље и трајније и зато су, на известан начин, преживеле све идеолошке смене у 20. веку – истакао је Маринковић.

(Цео текст у најновијем броју “Чачанског гласа“)

Оставите одговор