Aktuelno Reportaža

И У СТОТОЈ НАСМЕЈАН И КРЕПАК

НАЈСТАРИЈИ МРЧАЈЕВЧАНИН ПРОСЛАВИО РОЂЕНДАН

Миљко са унуком Маријом
Пажљив слушалац…

Око Миљка Стојановића прошле суботе у Мрчајевцима окупила се породица, комшије, пријатељи и колеге са којима је некада радио. Већина бар за неку деценију млађи од слављеника, па зато готово редом прилазе до њега, да му честитају стоту, али и да пробају да “узму пелцер”. А деда Миљко насмејан и крепак. Превалио сто, полако, вероватно као и оних стотинак метара од куће до места славља – ћевабџинице “Код Пера”. Штап му у једној руци, другу придржава унука Марија. Застајкује низ улицу, тек да отпоздрави пролазницима.

– Срећно, комшија. До сто пет, па опет!  – дочекали су слављеника здравицом. На питање какав му је био прохујали век, он одговара: “Шарен!” Ваљда је једино у тој речи могао да сажме све оно што чини један дуг живот на овим просторима. Рођен одмах после Великог рата, онај Други га дочекао у Словенији, у војсци, па је четири године провео у заробљеништву у Немачкој. О свему томе говориле су нам његове ћерке Љубинка Буба Каровић и Цана Рајић:

– Веома млад отишао је за братом Милојем у Ужице, који је у то време био познат по синдикалном раду и радничком покрету. Као војник био је у специјалним једницима Краљевине, заробљен је у Словенији и у заробљеништву у Немачкој провео четири године. Две године у логорима, а после и на имању у једном селу. Ту је, често нам је причао, доста научио, о раду на земљи, јер је из свог села рано отишао… Научио се систематичности, радној дисциплини и то је после примењивао целог живота. И на послу, али и код куће – причају Љубинка, запослена у Министарству финансија у Београду и Цана, економиста у Фонду за здравствено осигурање у Крушевцу.

Комшији и пријатељу за успомену

У заробљеништву је Миљко савладао и немачки језик. Тек када је стигао у отаџбину, сазнао је да су му два брата убијена и да му је отац умро. По старијем брату Милоју, комунисти који је стрељан на Бањици још на почетку рата, носи име главна улица у варошици, где је старина прославио век живота. Други брат Бошко убијен је у нацистичкој одмазди “сто за једнога” у Краљеву…

Са ћерком Љубинком

Стручњаци у том послератном периоду били су тражени, па је Миљко ванредно учио економију, којом се касније читав радни век бавио, као књиговођа и финансијски руководилац у разним фирмама у својој и околним варошима. У пензију је отишао са 48 година радног стажа. Пензија га вратила земљи. Био је, причају ћерке, прави посвећеник, купио је култиватор, обрађивао земљу “најпедантније”, јер му је то било задовољство. Рад га је одржао, али умерен и одмерен…

– Најлепше је кад се човек весели, а то је било у игри, кад сам био дете. Најтеже је било бити без слободе, а то сам окусио у време рата. За виталност и дуговечност добар је рад, али са задовољством, да то што ради не штети ни човеку, ни другима – без размишљања је одговорио овај стогодишњак на наша питања.

Попије понекад ракију, кад се нађе у друштву, да не одбије, као што је наздравио кад су стигли унуци Филип, Марко и Ђорђе из Београда, које је дочекао готово са дечијим осмехом. Тек тада је могао да угаси и свећице на броју 100! У једном даху! И вероватно уз једну жељу – да дочека и праунуке.

Рођенданске торте за слављеника…
Породица, Миљков понос и задовољство
Са осмехом дочекао унуке

В. Тртовић

Да прославе рођендан свом најстаријем суграђанину удружили су се Месна заједница Мрчајевци, Фудбалски клуб “Орловац”, КУД “Радиша Поштић”, Град Чачак, због чега је Миљкова породица веома захвална… Свако је желео да о њему каже понеку лепу реч.  Са великим поштовањем говорио је и зет Мића Рајић:

– Његов живот и став могу да буду поука свима, јер господин Миљко је гледао на живот увек са великим разумевањем, и у тешким и лепим тренуцима. Он је пример како се треба опходити према политици, држави, друштву, родбини и пре свега породици – рекао је Мићо.

Целу репортажу прочитајте у новом броју „Чачанског гласа“

 

 

 

 

Оставите одговор