Kultura

КВАРЕЖ – КРАЈ БЕЗ НОВОГ ПОЧЕТКА

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (6)

КВАРЕЖ – КРАЈ БЕЗ НОВОГ ПОЧЕТКА

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

Филмска поетика Милоша Мише Радивојевића из раних и средине седамдесетих мењала се како смо се ближили крају деценије, али и у складу са околностима. Социјалистичка, самоуправна бајка ближила се свом зениту, али и неумитном крају. Све сигурије се ширила квареж и трулеж система у распадању. Готово нико у филмском свету СФРЈ то није боље у том тренутку осетио од Мише Радивојевића и такво стање описао адекватним филмским језиком. Филм „Квар“ (1978) је први део чувене тетралогије – „Квар“, „Дечко који обећава“ (1981), „Живети као сав нормалан свет“(1982), „Уна“ (1984), који говори о друштву са нараслим проблемима, који спутавају младог човека пуног живота и љубави, жељног пуне професионалне афирмације и места у друштву које заслужује. Међутим, то место је тешко освојити, препрека до циља је пуно, а у тој борби са ветрењачама, нестаје и почетни ентузијазам, нарасла снага и енергија. Појединац се грчи, савија под теретом, који је превелик и претежак за његова млада плећа, тоне у депресију, малодушност и губи наду да се било шта може променитити. Остаје само жеља да се негде побегне и сакрије од свега.

Драган Николић је био идеалан за бунтовника с краја ’60-их и на самом почетку ’70-их. Његова енергија, шарм, али и бескрупулозност да уради и оно што се до тад није смело, једноставно нису били потребни времену краја социјалистичке бајке и друштва на самом прагу промена и новог доба, које ће наступити након Титове смрти, на почетку нечег што је доносило време панка и новог таласа почетком ’80-их, са једном новом енергијом и надом, али и са црном слутњом која је наговештавала године коначног пада и пораза, распад земље у којој смо живели.

У филму „Квар“, у улози младог и перспективног новинара Саше, појављује се провокативни Александар Берчек. Саша прави кратке телевизијске репортаже, које расветљују лицемерно друштво, до гуше у проблемима, које не уме да реши. Друштво лицемера, полтрона и удворица, јаких само на речима, увек спремних да галаме и да се бусају у груди, заштитници свега и свачега, који једино нису спремни да се заштите од себе самих. То је окружење младог човека који мисли својом главом, али је у сталном сукобу са својим шефом (Љуба Тадић), само још једним лицемером и климоглавцем, јаким и снажним само у односу на подређене и који ради искључиво по диктату својих претпостављених и система коме служи, да би себе одржао у владајућем естаблишменту, газећи сваку нову иницијативу и могућност да се разобличе грешке и неправде друштва тог времена.

Проблеми на послу нису оно једино што притиска и ломи кичму младом Саши. Он живи на Дедињу са супругом Надом (одлична Неда Арнерић) и њеним ауторитативним оцем (Душан Јанићијевић), типичним представником некадашњег грађанског друштва, присталим на нова правила и сарадњу са системом који му несметано омогућава живот са привилегијама и типичном повлашћеношћу нове класе – црвене буржоазије. Превише малограђанштине за младог човека жељног правде и друштва са више слободе, љубави и бар једнаким шансама за успех. Самим избором теме, главним ликовима и избором филмског језика, којим ће Радивојевић описати стање у друштву, унео је довољно субверзивности у свој филм, али врсном редитељу то није било довољно, било је потребно још нешто, да се прст гурне дубље у око систему. Сцена Сашиног одласка код доктора, због херпеса на полном органу, кога публика ускоро види у крупном плану, а „болесник“ одговара на докторову знатижељу речима – „читав свет ми се попео на к…ц“. Ово је било довољно да у време ТВ приказивања филма „Квар“ у ударном термину, изазове општу друштвену хистерију, а увређена малограђанска гомила је била спремна и на линч аутора. Оваква пометња у југословенском филму није се десила још од чувене ’68 и доба „црног таласа“. Још једном се показало да лицемерје и лажни морал друштва ништа не вређа као огољена сексуалност и експлицитност, због своје природности, реалности, „смртно опасне“ за све вештачке рајеве, огрезле у друштвеном талогу и жабокречини. Све то није довољно да покрене озбиљне друштвене промене, већ оставља младог појединца у стању бесперспективности, доведеног до краја, без новог почетка. Саша, усамљен на платформи градског превоза, са раширеним рукама, попут разапетог савременог Христа, не зна где и шта да почне, ако времена има за нови почетак.

(Наставиће се)

Душан Даријевић

Оставите одговор