Kultura

КОМЕДИЈА МЕНТАЛИТЕТА, ЉУБАВИ И ЛЕПОТЕ

ИНТЕРВЈУ: РЕДИТЕЉ ЈУГ РАДИВОЈЕВИЋ О ФИЛМУ “ЗОНА ЗАМФИРОВА 2” И ПОРУКАМА КОЈЕ НЕДОСТАЈУ

 Београдски редитељ Југ Радивојевић (1972), позоришно чедо по рођењу, пошто су му сви у породици професионално везани за сцену, био је један од оних који су се 1. фебруара поклонили чачанској публици након премијере филма “Зона Замфирова 2” – “Врати се Зоне”. Доцент је на катедри за глуму Факултета драмских уметности у Београду, режирао је у региону више од 100 представа и добитник је бројних домаћих и међународних награда. Нови филм је снимљен по сценарију Иване и Мирослава Митића, а по књизи “Зона Замфирова, шта је било после” Душице Милановић Марике, која се потписује псеудонимом Стевана Сремац. Филм је настао у продукцији “Врати се Зоне” и “Пинк интернатионал”. Реч је о потпуно новој глумачкој подели у односу на најгледанији српски филм Здравка Шотре “Зона Замфирова”, снимљен 2002. године по мотивима истоименог романа Стевана Сремца. У “Зони 2” игра око 60 глумаца и више од 400 статиста,  а у главним улогама су Бранкица Себастијановић, која игра Зоне и Милан Васић као Мане.

INTERVJU JUG RADIVOJEVIC REDITELJ

“Зона 2” по мелодрамској основи и музици, подсећа на холивудску верзију сценарија. Сачувани су аутентичност амбијента и духа и то је нит која овај филм везује са претходним?

– То је потпуно нова љубавна прича о животу главних јунака. Тамо где се прича првог дела завршила, сада се наставља. Водимо га као “Зона Замфирова 2” да би публици била ближа, препознатљивија. У овом филму Зоне и Мане су већ у браку, али након две године имају више проблема. Епоха је иста, ова љубавна прича догађа се у периоду 1905-1908. године у Краљевини Србији. Јунаци наилазе на различита искушења у једном жанру, који публика највише воли, а то је спој мелодраме и комедије менталитета, са локалним акцентом.

У филму сте инсистирали на емоцијама и лепоти?

– Било нам је важно да говоримо о лепоти људи, о лепоти поднебља, лепоти и значају љубави у животу. У једном замишљеном, бајковитом граду југа Србије с почетка 20. века говоримо о стварима које су практично заборављене. Желели смо да се човек гледајући овај филм суочи са свим оним што се у овом времену заборавља, а то су присност, емпатија, племенитост, значај лепоте у сваком смислу. На тој линији смоградили филм и трудили смо се да у сваком сегменту, од естетике у кадру до поенте приче, доминира то осећање које гледаоца треба да подсети на оно што је Бора Станковић рекао: “Уметност има смисла само онда ако вас натера да побудите неко осећање у себи и да свог ближњег заволите више него што сте га волели пре, него што сте се суочили са неким уметничким делом”.

Филм је вишеслојан и носи праву поруку, толико потребну младима у овом времену?

– Јесте, апсолутно је тако, борба за љубав, породицу, децу, каријеру, туга и упоран рад, и све оне вредности које чине један леп живот су уткане у ову филмску причу. То су неке поруке које су нам биле јако важне. Прича о Манету је прича о честитом, правом, вредном човеку који је захваљујући свом раду од кујунxије и јувелира, стигао до титуле краљевог јувелира. Упркос свим проблемима на које наилази и са Зоном коју воли највише на свету. Али све то води до катарзичног краја који све то сублимира. Порука и јесте да људи који су вредни, радни, који раде честито и поштено, да ће их на крају сустићи нека правда за којом чезну.

INTERVJU JUG RADIVOJEVIC U CACKU

Сматра се да је Васићу ово до сада најбоље глумачко остварење, животна улога. И сам нам је на снимању у Врању рекао да је у као “писана за њега”?

– Па јесте, до сада. Његова улога је била један од највећих и најозбиљнијих задатака које је он до сада добио у својој каријери. Наравнно, све оно што је могло да утиче на овакав резултат је његово искуство, познавање терена и менталитета. Васић је из тих крајева и осећа ту душу, познаје менталитет и хумор српског југа, али и акценат који даје аутентичну боју целој причи. Све се то некако склопило, и када смо правили сценарио практично смо знали за кога стварамо. И не само Милан, већ и Бранкица и читава плејада јако младих глумаца који практично дебитују, Марија Ћосић, Марија Стокић, у улогама Калине и Гене, Никола Стошић као Манулаћ, Александар Стошић, Душан Матић, Милена Васић као Коштана, па до осведочених доајена нашег глумишта какви су Никола Ристановски као Хаџи Замфир, Горан Јевтић, Љиљана Стјепановић, Љиљана Драгутиновић, Горица Поповић, Тања Бошковић, Милан Гутовић, Милан Калинић, Никола Ристановски, Иван Бекјарев, мислим да је та лепеза право богатство, као и њихова спремност да и у малим задацима покажу дас у спремни да дају свој допринос овој причи.

INTERVJU ZONE PLAKAT

Да ли је била храброст упустити се у причу која носи паралелно име. Упоређивање са улогама из првог филма је незахвално, али и неминовно?

– Мислим да јесте, није било лако. И даље постоји нека врста скепсе код људи који су волели прву “Зону”, шта дуга може да донесе. Али видимо када публика уђе у биоскопе, да после првих десет минута прихвата нове јунаке у тим улогама. Једноставно, почињете на неки начин да заборављате. Тако нам бар људи коментаришу… Ја сам човек који је одговоран према ономе што ради, не само према “Зони 2”, него и према свему ономе што сам радио, имао сам врсту бојазни како ће се то прихватити, али с друге стране, не размишљам о томе док се примам и док радим,  јер онда дајем све од себе да направим најбољу могућу ствар. И кад то што сте направили стигне до јавног суда онда, онда постоји нека врста интересовања како смо се ми у томе снашли. Али, верујем по ономе како публика реагује ових првих десетак дана да ми немамо проблема, што потврђује моју одлуку да је требало да се бавим овом темом и овим филмом.

Зорица Лешовић Станојевић

 

(Цео интервју са Југом Радивојевићем у најновијем броју „Чачанског гласа“)

 

Оставите одговор