Društvo Nova tehnilogija OSI

КОХЛЕАРНИ ИМПЛАНТ – РЕВОЛУЦИЈА У ЖИВОТУ ГЛУВИХ

НОВА ТЕХНОЛОГИЈА – АСИСТЕНТ ЗА КВАЛИТЕТНИЈИ ЖИВОТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ (8)

КОХЛЕАРНИ ИМПЛАНТ – РЕВОЛУЦИЈА У ЖИВОТУ ГЛУВИХ

Напредак технологије и науке, посебно медицине, из корена је променио живот многих особа са оштећеним слухом. Сада лекари, већ на рођењу, могу да утврде да ли беба чује. Уколико утврде да проблем постоји, одмах се предузимају адекватна рехабилитација и мере. Научни изум кохлеарни имплант (“бионичко ухо”), је релативно млада технологија, која представља праву револуцију, јер потпуно надомешта недостатак слуха, односно буквално враћа функцију овог људског чула. О каквом се изуму за човечанство ради најбоље говори често поређење у медицинским круговима – да је по значају једнак са слетањем на Месец.

УГРАДЊА АПАРАТА О ТРОШКУ ДРЖАВЕ

О кохлеарном импланту, који се и у Србији рутински уграђује, и то о трошку Здравственог фонда, али и о другим значајним темама разговарали смо са Зорицом Петковић, председницом Међуопштинског удружења глувих и наглувих са седиштем у Чачку и Љиљаном Бубањом, дугогодишњим секретаром Удружења и “десном руком” свих чланова.

Број деце са оштећењем слуха све је мањи и у Чачку, управо због напретка медицине, јер, за разлику од ранијег периода, сада у свакој болници постоји техничка и стручна могућност за рано откривање проблема са слухом. Раније се губило доста времена док се установи да дете не чује, а посебно је то било тешко ако су и сами родитељи глуви, што је, како наводе наше саговорнице, веома често.

– Савремена медицина је дала велики допринос, јер се одмах установи проблем и не губи се драгоцено време. А свака правовремена терапија, укључујући говорне вежбе код логопеда, јако помажу у каснијем развоју. Поред осталог, дете може на време да развије говор – кажу у Удружењу, које данас има око 120 активних чланова.

За имплантацију, уметање кохлеарног импланта испод коже главе и електроде у кохлеу (унутрашње ухо), неопходна је лакша хирушка интервенција коју данас стручњаци у већини земаља, па и у Србији, обављају рутински. „Бионичко ухо“ преузима функцију оштећеног дела унутрашњег уха и спроводи звучне сигнале до мозга. Кохлеарни имплант није исто што и слушни апарат који се примењује код оних који имају одређене остатке слуха. Овај апарат, уствари, примљене звукове појачава, а што није решење за тешка оштећења слуха. Са друге стране, кохлеарни имплант директно стимулише нервна влакна и омогућава кориснику да чује.

– Наравно, сва ова достигнућа повећавају функционалност и самосталност глувих, јер могу потпуно сами, без помоћи других, успешно да организују свој живот у заједници. Једино ограничење за уградњу импланта је медицинско, јер особа мора да има одређени проценат сачуваних и неоштећених слушних нерава. До пре 15-ак година уградњу импланта морале су да финансирају саме породице, што је било веома скупо. Сада је то промењено и ова операција је на листи Фонда здравственог осигурања – кажу Зорица и Љиљана.

ОПЕРАЦИЈЕ И КОД ДЕЦЕ МЛАЂЕ ОД ГОДИНУ ДАНА

Уградња кохлеарног импланта је потпуно померила границе за људе са оштећеним слухом. Идеја се јавила још 1950. у Француској, али први мултиканални уређај изумео је 1978. године доктор Греем Кларк (Greame Clark). Четири године касније извршена је прва операција.Технологија је од 1990. доступна за третирање озбиљних случајева глувоће код деце, код којих, уз посвећен рад и рехабилитацију, доноси изузетне резултате. Данас у свету има око пола милиона људи са овим имплантом и тај број се убрзано повећава.

Граница за уградњу импланта се стално спушта и данас се ова интервенција ради и деци млађој од годину дана, код којих се у изузетно високом проценту говор развија на истом нивоу као код вршњака, под условом да не постоје додатне развојне потешкоће, осим оштећења слуха.

Занимљиво је да особе са кохлеарним имплантом чују и препознају музику и чак фантастично могу да науче да свирају. Међутим, нова истраживања су показала да не могу да разазнају којим инструментом је одсвирана одређена мелодија. То није случај код особа које користе слушне апарате, али код њих постоје друга органичења. Али, наука и технологија и у овој области изузетно напредују…

ШКОЛОВАЊЕ ЈЕ ОСНОВ СВИХ ДРУГИХ ПРОМЕНА

Ипак, технологија је за особе са оштећеним слухом, у великој мери још увек везана за људски фактор, посебно у образовању, што је основ свих осталих промена у друштву, сматрају у чачанском Удружењу. У ОШ “Филип Филиповић” већ дуго постоји одељење за децу са оштећеним слухом. Зорица Петковић и Љиљана Бубања сматрају да је овај вид инклузије много бољи, него специјализоване школе.

– У овом одељењу ради се по специјалном програму за глуву децу. Уз то, веома је значајно што су она у окружењу чујућих ученика, па су укључена у све друге заједничке активности. Мислим да су због свега овога наша деца увек остваривала добре резултате – каже Љиљана.

Зорица је у ову школу ишла од првог разреда, а затим је завршила трогодишњи смер у Техничкој школи у Чачку. И многи њени вршњаци са проблемом слуха су са успехом похађали ову или сличне школе, а онда постали добри и веома цењени мајстори у својим предузећима. Послодавци су се “борили” да буду њихови радници, посебно на неким посебним машинама, обично на оним које су “бучне”, али и на којима је била потребна велика прецизност. Као и многи други, и Зорица је радила у Фабрици резног алата, и после 30 година остварила је право на пензију.

– Данас је веома тешко организовати наставу за глуве у средњим школама, иако по Закону, ако постоји један ђак са оштећеним слухом, школа мора имати тумача. Нажалост, то се веома ретко или боље рећи нигде не примењује. Зато се деца, углавном после завршетка основне школе, опредељују за специјализоване установе у Крагујевцу, Београду, Ужицу, Јагодини… Или се уписују у било коју “редовну” школу, што је веома тешко и напорно. Многи родитељи сматрају да је то добро за њихово дете, да би се лакше прилагодило у друштву. Шаљу га у редовну школу, а претходно га не упуте шта га ту чека. А догађа се баш супротно, долази често до “изолације”, друга деца га избегавају, наставници и сами не познају знаковни језик, а немају ни довољно времена да се посвете тим ђацима. Нема ни тумача који би им олакшао да прате наставу – објашњава Зорица део проблема у образовању особа са оштећеним слухом.

А школство је, сматра наша саговорница, један од темеља, јер од њега зависи све оно што долази касније. Петковић, која је и члан Извршног одбора Савеза глувих и наглувих Србије, каже да се “кровно” удружење  залаже да се промени систем и начин школовања за глуве.

– Све креће и завршава се на причи о тумачима. Јер, управо је овај кадар потребан у средњим школама, али и на факултетима, како би што више наше деце студирало, а не само да буду фризери, кројачи, стругари… За то се, наравно, морамо борити и сами, али и “чујући” морају да мењају свест и свој однос према свим особама са инвалидитетом, а што опет захтева и њихову едукацију – закључује она.

В. Тртовић

Извор: www.osi-press.com (Глас за једнакост); sajberuvce.org

(Наставак у наредним бројевима “Чачанског гласа”)

НЕДОСТАЈУ ТУМАЧИ

У Удружењу глувих и наглувих кажу да је похвално што многе информативне емисије користе и преводиоца на знаковни језик. Ипак, сматрају да недостаје титловање многих ТВ садржаја, пре свега домаћих серија и филмова.

Недовољан број тумача (преводилаца) је један од кључних проблема ове популације. У Чачку је свега три сертификована тумача за знаковни језик, што је веома мало у односу на број чланова. Држава издваја мало новца за плаћање ових услуга, тако да ови стручњаци обично морају имати додатне послове… А потребе за њиховим услугама су велике, нарочито када се иде код лекара, при путовањима…

– Имамо добру комуникацију и направили смо договоре са болничком управом, али догађа се да код лекара чекамо цео дан и не знамо да смо на реду, иако уз књижицу приложимо своју чланску карту. Било би добро да бар постоји нека светлосна сигнализација, која би нам помогла да знамо да смо прозвани. Иста ситуација је и на аутобуској станици… – причају у чачанском Удружењу глувих и наглувих.

 

Оставите одговор