Kultura

ЛАЖНИ ПОЈАС НЕВИНОСТИ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (14)

ЛАЖНИ ПОЈАС НЕВИНОСТИ

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

Живко Николић је у свет југословенског играног филма ушао на мала врата 1977. године филмом „Бештије“. Врстан документариста, на уском путу свог уметничког стваралаштва, пуном тегоба и несхватања, којим је ходио, попут својих јунака, на стазама и богазама црногорских врлети, усамљено је ишао, пркосећи трендовима и филмским клановима. Усамљеник, какав је био, са душом и пуним осећајем за стварно и тле којем припада, стварао је филмове са пуно горчине, али и смеха и неке посебне непатворене лепоте и доброте, у којима је разоткривао таму, глупост, ограниченост и заосталост малих заједница, често с лажним моралом, ниским поривима, незнањем и примитивизмом, вековним неразумевањем спољњег и другачијег света, поринутим у властиту самодовољност, простаклук, мржњу и ружноћу, не видећи и много већу несрећу и пропаст, која долази и носи исту судбину за све.

Привидан мир, давно постављених патријахалних односа, у којима је јасно одељен свет мушкараца од света жена, у ком патер фамилиас господари, тлачи, кажњава, има право да шенлучи, бекрија, не ради ништа, сем да се испразно надмеће са сличнима себи у ситним пакостима, преварама и празним причама, пуним хвалисања у кафанском – биртијашком јуначењу у бескрајним пијаним ноћима. Свет жена је испуњен мукотрпним радом, без икаквог права на реч и став, њихово се зна – „да мучи (ћути), ради и трпи“. Од тога се брзо остари, поружни и свет таквих жена је обојен црном, злослутном бојом, увек присутном у таквим срединама – свет неостварених жеља, надања и помирљивости са судбином. Свет тих малих заједница у некаквој недођији непроменљив и због тога осуђен на пропаст, не мења се и увек је исти. У документарном филму, он је и такав сам себи довољан, као реликт прошлости и давно прохујалих времена. За играни филм то није довољно, потребан је драмски набој и обрт, нешто, што ће те увоштене ликове суочити са самим собом, што ће их натерати да се покажу у правом светлу, а на то их примора најчешће она права, исконска женска лепота, која долази из неког далеког света у филмовима Живка Николића и наједном мења, руши, преображава све пред собом. То није код Николића само изазов женске лепоте, ту се често промаља и лепота уметности и драж и изазов неког другачијег, далеког света.

У том, често митском окружењу, у случају „Бештја“, у питању је острво, далеко и изоловано од цивилизације (настало тако што су се ту насељавале курве које су одбацили морнари), захваћено буром и југом, обитавају готово архетипски ликови, стари капетан (генијални Виктор Старчић), који никако да умре, а само што није, који би сво благо света дао за тренутак огољене женске лепоте . Ту је и докони поп (чудесно преображени Гидра Бојанић), који жали за давно одбеглом Мартом, али се више бави локањем по биртијама, него спасавањем душа заблуделих, ту је и жена са беретком (Ева Рас), која никад није осетила сласт и чврстину мушког додира, бахати и насиљу склон Булут (одличан Бата Живојиновић). Ту су и млади враголан Анђелко (Радош Бајић на почетку каријере) и професор (луцидни Мија Алексић), који једини види да све иде полако доврага, да се острво помера и да је пропаст неминовна. Буљук жена у црном, предводи брката жена (Мирјана Коџић), која је давно закључала своју невиност, испоставиће се лажним појасем, кључ је бацила у море, а резервни задржала за сваки случај. Она је симбол лажног морала у средини која се плаши свега другачијег, мрзи и жели да уништи све оно што нема и што потајно жели – младост, лепоту, љубав, слободу. У ноћи буре и југа у такву, злом и мраком и потиснутим поривима опседнуту средину, готово ниоткуда, са мора, бану девојка неописиве лепоте, која ускоро постаје предмет мрачних жеља. Излована, паланачка заједница разоткрива себе у потреби да освоји или уништи оно што није и што му по свему не припада. У потери учествују сви, свако из свог разлога и мотива.

Николић се труди да разуме и објасни свет који га окружује. Он га на неки начин и воли и мрзи. Бори се и супроставља лепотом и љубављу, предрасудама, страховима од непознатог, од незнања и заосталости, потиснутих комплекса и фрустрација мале заједнице, неспособне да се промени и због тога осуђене на пропаст. Лепота и љубав су велика и моћна сила, али и често слаба у односу на рушилачки потенцијал оног мрачног и рушилачког у нама.
Величина и лепота овог дебитантског остварења, је у томе што у завршним кадровима видимо свет онакав какав је могао бити, обасјан сунцем, срећом и љубављу, само да смо мало паметнији и бољи људи били. Грех и слабост је у нама, као и могућност да се злу одупремо. Ствар је у томе, да се на време направи прави избор, изађе из мрака на светло дана и идабере добро за себе и за друге, што ми најчешће нисмо знали и умели…

Душан Даријевић

Оставите одговор