Uncategorized

МАЛЕ ГРАДСКЕ ПРИЧЕ: ЗАБОРАВЉЕНИ

МАЛЕ ГРАДСКЕ ПРИЧЕ

ЗАБОРАВЉЕНИ

 

Ових празничних дана, који су за нама, кадa смо сви нешто куповали, спремали и јели више хране него што нам је потребно, било је и оних који буквално нису имали шта да једу. Разлози за такво њихово стање су бројни и различити, а леже вероватно мање више у њима лично, породици, али и друштву. При том, не мислимo на оне професионалне просјаке, који раде „соло“, или имају свог „газду“, коме редовно предају испрошен новац, као у банци.

Има и оних тихих, готово неприметних, који никада не траже и никог не смарају својом невољом. Понекад их видите, обично ноћу, дању их је срамота, како покупе кесу са одбаченим хлебом, коју је неко окачио на контејнер. Само у Србији хлеб и осталу храну каче на контејнере. Свуда у свету постоје специјална места за оне којима треба помоћ. Ваљда и у том свом „милосрђу“ хоћемо да понизимо оне који немају.

У недељу, на празнично јутро, у пекари, где се увек чека ред за хлеб и изврсне лепиње и погаче, у реду је био и момак, кога није било тешко одмах запазити. Разликовао се својим понашањем, које је одавало и здравствене проблеме. У тој пекари је, иначе, обичај да се непродат хлеб од претходног дана поклања онима којима је то потребно. Момак је, када је дошао његов ред, затражио „солидарни хлеб“, али је био затечен одговором продавачице да га немају, да је јуче све „отишло“, као и да дође сутра. Збуњен одговором, али не и изгубљене наде, питао је када да дође, одговор је био – сутра у пет.

Након реакције појединих купаца да му купе хлеб, продавачица је одговорила да му и они сами то нуде, али да он неће тако да узме, већ само оно на шта има право као невољник и што је неко већ одредио да поклони од свог вишка. И поред очигледне болести, која уништава живот овом необичном момку, оно што га је чинило великим било је његово понашање, достојанство и човечност. Није никога молио, није просио, а ипак је био пун некакве захвалности и благости и да не заборавимо, очигледно гладан на дан Христовог васкрснућа.

Ако желимо да наша људскост васкрсне, погледајмо мало боље живот око себе, посебно оне који достојанствено подносе своју муку, са благошћу и миром у срцу, захвални и на комаду хлеба. Они не траже и не отимају, а на њих некако прво заборавимо. На све ово подсећа и недавно објављена чудесна књига о претужној судбини Маргите Стефановић „МАГИ – КАО ДА ЈЕ БИЛО НЕКАД“, Душана Весића. То потресно сведочанство о неком ко је страдао зато што се није снашао у овом окрутном свету није само прича о уклетом уметнику данас и овде, то је прича и о страдању већине нас у заувек изгубљеном времену.

Д. Д.

Оставите одговор