O vršnjačkom nasilju iz različitih uglova

МАЛИ ИГРАЧИ, НЕ БИНГО ЛИСТИЋИ

О ВРШЊАЧКОМ НАСИЉУ ИЗ РАЗЛИЧИТИХ УГЛОВА (7)

 

Претња, вика, резултат по сваку цену – све чешћа слика на спортским теренима код нас, чак и када играју млађи узрасти. Дешава се и да се утакмице претворе у рат родитеља…

– У нашем клубу нема одступања од ”договорене дисциплине”. Више од 80 одсто Мини Макси лиге играмо ревијално – каже Љубодраг Лаки Станић, председник Комисије за базични дечији фудбал Фудбалског савеза региона Западна Србија и дугогодишњи спортски радник.

”На терену се најбоље види какав је ко човек”. Чини се да су данас речи легендарног српског фудбалера Душана Савића постале мање важне. Уместо игре, дружења и забаве, спорт је, посебно фудбал, појединцима постао шанса за брзу и велику зараду. Не ретко, жеља за добрим резултатом и одрасле људе одводи у погрешан правац. Тако понеки родитељи или тренери знају да своје велике амбиције, пошто-пото наметну деци.

– Водим дечији Фудбалски клуб ”Гуча” и као радник Фудбалског савеза свакодневно пратим утакмице широм Србије. Видео сам да последњих година фудбал губи прави смисао, игру, дружење, солидарност и постаје нешто сасвим друго. Као деца, сви смо желели да се играмо. Зашто бисмо то ускраћивали млађим генерацијам? Да бисмо спречили сваки вид насиља и неспортског понашања, превасходно смо у клубу успоставили ”договорену дисциплину”. То су правила која важе за све! Уколико приметимо гуркање, чарке, намерна обарања других играча, или било какаву негативност, најпре другарски разговарамо са дететом. Уколико понови неспортско понашање, следе критика и упозорење. После тога, углавном нема потребе за строжијим мерама. Нама су сви играчи важни, не гледамо ко су им родитељи, чиме се баве, колико имају новца. Ако бисмо попустили једном детету због недисциплине, неваспитање би се понављало. Дуго година се бавим фудбалом, волим децу, али то не значи да ћу им дозволити да они раде шта хоће. Многи ураде баш супротно, љубав показују тако што им све дозвољавају – примећује Љубодраг Станић.

Све чешће негативне слике на теренима и трибинама, сматра он, последица су окружења у коме живимо. Деца добар део времена проводе поред компјутера, а велике успехе у спорту од њих не захтевају само родитељи, него и тренери.

– Компјутер је више извор лошег, него доброг. Деца играју игрице које подстичу насиље, да не говоримо колико је таквих садржаја у ТВ програмима. Поједини тренери забораве да раде са децом и желе резултат по сваку цену. Онда их видимо на теренима да вичу, захтевају од играча више од онога што они реално могу да пруже. Врло често мали фудбалери се више угледају на тренере, него на учитеље и наставнике. Шта ће онда да науче, да све постижу виком и наметањем нереалних циљева? Али, нису само они проблем. И код појединих родитеља да се приметити колико су нереално амбициозни и занемарују спортско понашање. Понекад, чим почне игра, одрасли се обруше на судије, подстичу децу да агресивном игром дођу до резултата, навијају само за своје дете, мешају се у посао тренера… Почну међусобно да се свађају, постају они најважнији, а не деца и њихова игра. Као да желе да у дечјем фудбалу остваре свој сан. Знам понекад да кажем да у детету виде бинго листић, шансу за великом зарадом – каже Љубодраг Станић.

Foto: Profimedia

Његово дугогодишње искуство показује да од родитеља и тренера зависи какви ће фудбалери израсти. Деца која су била приморавана на добру игру и трпела сталан притисак, обично су касније одустајала од фудбала. Они који су превасходно желели да играју, да се друже, забављају и путују, постизали су запаженије резултате.

– Најмање је важно да ли ће неко играти у сеоској или Премијер лиги. Спортски радници, као и просветни, морају да имају васпитну улогу. Најважније је створити доброг човека и здравог члана друштва. Један од начина да спречимо агресивно понашање одраслих, које се преноси на децу, је одигравање ревијалних утакмица. У нашем клубу и Мини Макси лиги на све начине деци показујемо да су важни игра, дружење, спортско понашање. Зато највеће награде додељујемо за фер плеј и лепоту игре. Тренери морају показати уљудно понашање, без вике и агерсије. Имао сам прилике и да посматрам дечија такмичења у иностранству. На многим местима видео сам прелепа породична и вршњачка дружења. Мајке понесу корпе за излете, шетају се и друже са другим родитељима, ручају заједно, свако пронађе друштво и заједничко интересовање. Када почне утакмица, навијају за све, не само за своје дете. Те дечије турнире превасходно доживљавају као породична и пријатељска дружења – каже Станић. Како напомиње, не тражимо новог Марадону, Роналда , Месија… Деца би требало да знају да ће на фудбалу наћи нове пријатеље и да им је спорт шанса да пропутују Србијом и даље.

– Увек кажем родитељима да деци испричају о граду у коме ћемо играти утакмицу, да знају која културна и историјска места да виде, да понесу лепе устиске, а не победу, по сваку цену…

 

Оставите одговор