На подручју Општине Горњи Милановац стока се углавном узгаја на приватним пољопривредним газдинствима и то је производња која је претежно окренута подмиривању сопствених потреба, а ређе за тржиште. Расни састав и бројно стање сточног фонда нису на задовољавајућем нивоу. Надлежни у држави, али и локалној самоуправи настоје да посредством мера подршке унапреде расни састав говеда, оваца и свиња, што би требало да доведе до повећаног обима призводње квалитетног млека и меса, и уједно обезбеде услове за јачу конкурентност пољопривредних производа на тржишту. Без обзира на потешкоће са којима се сусрећу сточари горњомилановачког краја, али и читаве Србије, увек постоје људи који верују у препород домаћег аграра. Међу њима је и Миливоје Тодоровић из Угриноваца, који се бави овчарством и тврди да је оно исплативије од неких других видова пољопривредне производње.
Миливоје се, како истиче, бави пољопривредом од малих ногу. Прва пољопривредна искуства су му пренели родитељи. Иако је пензију стекао бавећи сасвим другим послом, увек се, у границама својих могућности, посвећивао и пољопривреди, која и данас представља његову велику преокупацију.
Како истичу у шесточланој породици Тодоровић, од пољопривреде се данас теже живи, јер се српски сељак свакодневно суочава са нелојалном конкуренцијом, ниским ценама пољопривредних производа, недостатком средстава, неорганизованим откупом робе, а све учесталије и са временским непогодама. Без обзира на све потешкоће које су присутне у домаћем аграру, вредни угриновачки домаћин истиче да је пољопривреда велики потенцијал Србије, који, на жалост, још увек није у довољној мери искоришћен.
Тодоровићи се баве овчарством и повртарском производњом. Имају 33 уматичене овце, на које добијају субвенције државе, и 13 јагањаца. Према њиховој процени, овчарство је исплативије од повртарства и због тога и заузима базично место у њиховој породичној производњи.
– Имамо добра искуства у узгоју оваца, јер наш крај има изузетно добре услове за овчарство. Имамо доста пашњака, а преко имања нам пролази река. Подигли смо ограду и добили много простора за испашу оваца. Током лета припремамо сено за зиму, редовно сејемо кукуруз, док концентрате купујемо. Иако нас је у овој сезони убила киша, успели смо да искористимо два кола траве, а надамо се, ако нас време послужи, да ћемо скинути и треће. Имамо десет хектара земље, што је сасвим довољно за одржавање нашег стада. Уколико нам и запне сена, ту су комшије! Међусобно се испомажемо. Редовно добијамо субвенције од државе (седам хиљада динара по уматиченом грлу), али имамо проблем да прибавимо рачуне, како бисмо добили и предвиђена средства локалне самоуправе (две хиљаде динара по грлу), јер на нашем подручју нема организованог откупа оваца. Најближа кланица нам је у Тавнику, код Краљева, треба да превалимо120 километара у оба правца, што додатно поскупљује нашу производњу – објашњава Миливоје.
Како истиче Миливоје, нема стабилних цена ни у овачарству, али су његови укућани, суприга, син, снаха и двоје унучади, врло задовољни зато што се за њихове јагњце увек пронађу купци.
– Парадајз, краставац и паприка су терминска роба, која не може да чека бољу цену, док јагањци то могу. Иако смо задовљни ефектима које постижемо у области овчарства, драгоцена средства убирамо и од производње јагоде. Поред тога, пружио сам велику подршку напорима заинтересованих пољопривредника да се у нашем малом месту оснује земљорадничка задруга. Захваљујући средствима државе, на својим имањима смо подигли пластенике. Самостално смо финансирали набавку семена и свега осталог што прати ову производњу, али још увек радимо на обезбеђивању сигурнијег пласмана наших повртарских производа. Још увек нисмо обезбедили одговарајућу семенску или хемијску кућу, која би пратила нашу производњу, али се надам да ћемо тај проблем превазићи у наредном периоду, јер се практично налазимо тек на почетку. Сваки посао је тежак у заснивању. Ове године ћемо се помучити, па ћемо се за наредну сезону, надам се, боље рипремити – са оптимизмом каже Миливоје, истичући да је првобитна замисао иницијатора оснивања Земљорадничке задруге “Угриновци” била да се младим људима без посла пружи шанса да зараде, али, да ли због неповерења, недовољне информисаности или неупућености у пољопривредне послове, мало њих је изразило жељу да се опроба у пластеничкој производњи.
Производња поврћа у заштићеном простору је веома захтевна, јер тражи стално присуство и много рада. Сви чланови породице Тодоровић учествују у производњи, укључујући и најмлађе, за које је најчешће резервисано изношење гајбица.
Тодоровићи гаје јагоду на отвореном простору и кажу да је она изузетно исплатива. Ове године ће квалитетне саднице јагоде засадити и у заштићеном простору и очекују да ће на крају производног циклуса остварити добре финансијске ефекте.
Миливоје тврди да се од пољопривреде и даље може пристојно живети. Тачно је, како наводи, да су зараде далеко мање, него што је било у неким ранијим временима, када су се од пољопривредног динара убрзано градиле куће, стаје, модерна товилишта, куповала пољопривредна механизација… Он се нада да ће пољопривреда поново постати велика узданица Србије, али би томе, како наводи, требало да претходи велика промена у свести људи. Уједно очекује да ће новоформирана Земљорадничка задруга у Угриновцима испунити очекивања пољопривредника и житељима њиховог села вратити веру у задругарство и пружити шансу за бољу зараду.
– Имали смо некада раније јаку задругу у селу. На њеном челу је стајао Сајо Сајичић. Задругари су се бавили углавном сточарством (узгој бикова и оваца), и у мањој мери воћарством. Мој деда Драгомир је био први задругар после Другог светског рата, али је, на жалост, страдао 1946. године, док је превозио робу. У мојим венама тече крв деде Драгомира, па отуда и ја верујем у задругарство. Надам се да ће наша новоформирана сеоска задруга израсти у једну од снажнијих, која ће моћи да поведе своје задругаре ка препороду пољопривреде. Засејали смо семе задругарства и сада би тебало да га брижљиво негујемо, уколико желимо да створимо боље услове живота за садашње, али и будуће генерације Угриноваца – каже Миливоје, док са великим оптимизмом прича о могућностима које пружа њихово предивно село.
В. Степановић
