Društvo Geografski zavičajnik

МОЈСИЊСКА ШКОЛА – НА РАДОСТ НАРОДУ „ГЛАДНОМ“ ЗНАЊА

ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (47)

МОЈСИЊСКА ШКОЛА – НА РАДОСТ НАРОДУ „ГЛАДНОМ“ ЗНАЊА

Живот дуг 160 година

 

Школа у Мојсињу, једна од најстаријих на територији Чачка, прошле недеље је прославила 160 година рада. Мирјана Ранковић Матовић, професор српског језика у пензији, у монографији о школи у свом родном селу, говори о њеној изградњи и развоју кроз овај дуги период.

„После петовековног ропства под Турцима устанци у Србији поспешују буђење народне свести и жељу за новим сазнањима. Било је то пре два века. Нема довољно учитеља, нема школских зграда, нема много чега, а прве школе за српску децу ипак ничу. Да, све се може кад се људи сложе.

Мојсиње чека да се и у њиховом селу отвори школа, али се не оствари она народна: ко чека тај дочека. Парох мојсињски Љубомир Милошевић при цркви je организовао часове, али кад осети навалу великог броја деце, он виде да тако не иде, па предложи мештанима да се почну борити за отварање праве школе.

Мојсињци „кују план“ како да се и у њиховом селу роди хранитељка знања. Са мојсињском сеоском општином удружују се доњогоревничка, трепчанска, островачка и прељинска општина и стварају заједничку школску општину са довољним бројем пореских глава. Ове општине заједно шаљу молбу начелнику рудничког округа са жељом да овај издејствује код Попечитељства просвештенија да се у Мојсињу отвори школа. Овај први документ сачуван је у Архиву Србије. Из њега се открива вештина, мудрост и лукавост аутора молбе. У њој се истиче да народ из пописаних општина, са великом покорношћу својом, шаље молбу и „проси“ (моли) да је начелник проследи вишим властима. Молба је образложена тиме да у Мојсињу постоји стародревна црква која је „у свему добро напредовала и напредује и даље.

Истакнуто је и то да је при мојсињској цркви и раније школа постојала, али доцније „уничтожена, а да сада када је црква боља и уређенија нема школе. У молби се даље каже да је народ црквене нурије (парохије), а и мештани суседних општина, у сагласности са свештенством и да сви сматрају да је „неопходно школу из Брђана, која се налази у једном гају, а нема цркву, код свете цркве мојсињске преместити, што ће самом Богу и људима бити угодно. Посебно је наглашено да се свештенство сагласило да се школа направи при мојсињској цркви, да је народ из својих средстава прибавио и приготовио сав потребни материјал и да се само чека одобрење за премештај школе. Молба је написана 14. априла 1857. године.

Љубомир Милошевић је имао посебну улогу и у премештању школе из Брђана у Мојсиње, јер је био истакнути активиста, у то време владајуће, напредњачке странке.

Начелник округа рудничког  Милован Спасић известио је 2. јуна 1857. године Високословно Попечитељство Просвете о молби и жељи житеља Мојсиња и околних села. Он је, такође, и сугерисао да се школа заиста премести из Брђана у Мојсиње, најпре због тога што у Брђанима нема цркве, а и што је школа на „незгодном месту“ уз сеоску механу.

Школа у Брђанима престала је да ради крајем 1857. године. За то време у Мојсињу је саграђена школа, невелика, са стаклима на прозорима уместо пенџерлије, гвозденим пећима опремљена.Намештај школски из Брђанске пренет је у мојсињску школу. Школа је заиста саграђена у кратком року, али то је разумљиво јер су подносиоци молбе истакли да је народ већ приправио сав потребни материјал за њену градњу и да се само чека одобрење па да се отпочне са радовима.”

 

 

Оставите одговор