Aktuelno

“МОЋ ГОВОРА” ЗА “ОДБРАНУ СВЕТА”

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА И ШКОЛА У СЛАТИНИ У ОКВИРУ 54. ДИСОВОГ ПРОЛЕЋА ОБЕЛЕЖИЛИ 80. РОЂЕНДАН ПЕСНИКА БРАНИСЛАВА ПЕТРОВИЋА

Осамдесет година од рођења завичајног песника Бранислава Петровића обележено је на Благовести, у петак, 7. априла, у Основној школи у Слатини, која носи његово име од 2004. године. Свечаности, коју су приредили ученици школе, присутвовао је и академик Матија Бећковић, дугогодишњи близак пријатељ и сабрат Бране Петровића. Иако је Бранислав Петровић (Бјелуша, 7. април 1937 – Београд, 25. септембар 2002) рођен у селу код Ариља, детињство и младост провео је у Слатини и Чачку, где је завршио основну школу и Гимназију. Студирао је на Правном, а дипломирао на Филолошком факултету у Београду на Одсеку за југословенску књижевност и српскохрватски језик. Прва књига поезије “Моћ говора”, 1961. године, обележила је његово читаво стваралаштво, а и свака наредна била је празник за српску поезију. Да је радо боравио у Слатини и Мршинцима и дружио се са народом и песницима, рекао је директор школе Лазар Чикириз, због чега је пре 13 година и одлучено да школа добије његово име које данас с поносом носи. Школа обухвата подручје од осам села, има 320 ученика и 52 запослена, у свом дворишту има и вртић, а бележи и бројне успешне активности. Изложбу свих дела Бране Петровића која баштини Градска библиотека “Владислав Петковић Дис”, постављену овом приликом у просторијама школе, приредила је библиотекар саветник Милица Баковић.

У име Града Чачка, добродошлицу гостима пожелео је помоћник градоначелника Владан Милић, а честитке школи, која има дугу традицију, али иде у корак с временом, у име Министарства просвете и Школске управе упутила је Слађана Парезановић. Свечаности су присуствовали и чланови породице Бране Петровића, а обратила се Бранина кћерка Мирјана Тешић, захваливши академику Бећковићу што је одржао обећање дато пре много година и посетио школу у Слатини. Песник је жив док се чита његова поезија, а поезија Бране Петровића је веома читана и на друштвеним мрежама, рекла је кћерка Мирјана.

BRANA PETROVIC PORODICA 7.4.2017.
Породица Бране Петровића

 

Истим поводом у свечаној сали Музичке школе “Др Војислав Вучковић”, у оквиру 54. Дисовог пролећа, одржано је књижевно вече под називом “Одбрана света”. Говорила је Оливера Недељковић, подсетивши да је Брана Петровић био први добитник Дисове награде 1999, која је пре тога имала назив Плакета са Дисовим ликом. Стихове је казивао глумац Братислав Јанковић, а као и у Слатини, о значају његове поезије, успоменама и бројним анегдотама говорио је академик Матија Бећковић. У организацију обележавања годишњице рођења завичајног песника било је укључено и Удружње Чачана у Београду.

НЕ ЗНАМ НЕКОГА КО ЈЕ БИО ДУХОВИТИЈИ И ЖИВОТНИЈИ…

Матија Бећковић је стваралаштво Бране Петровића оценио као јединствену појаву у послератној модерној поезији и предложио да ова свечаност постане традиција, и да Брани буде подигнут бронзани споменик у школи или у Чачку:

– Ја не знам да сам се на неки позив рађе одазвао и лакше дошао до Чачка, него на позив да у оквиру Дисовога пролећа обележимо 80. рођендан мога сабрата Бранислава Петровића. Овај дан је и једно од највећих чуда мога живота. То чудо не би могао да замисли ни Бранислав Петровић, да ћу ја бити у Слатини, у основној школи која носи његово име, и да ћу да говорим о њему. Да смо се тога сетили, могли смо се и договорити шта да кажем,  ако се то деси. Нису могли наденути лепше име овој школи. Мислио сам, кад сам овамо кренуо шта да поклоним овој школи за данашњи дан, па сам нашао једну фотографију Бране Петровића, могуће да је настала баш овде. Он на овој фотографији стоји на рукама. Волео је да стоји и на глави, али он је окренуо на главу и послератну модерни српску поезију. Од када се појавио, проговорио је својим гласом, и није се ниједног трена тражио. Одмах је био запажен као нешто најоригиналније и најсамосвојније, као један млади вулкан, који је прорадио можда већ овде у овој школи, а кад је дошао у Београд, пунио је хале својим стиховима – рекао је академик Бећковић напомињући да Брана у почетку није ни писао песме, него да је одлично рецитовао туђе и побеђивао на такмичењима рецитатора, а касније је писао и поезију за децу.

BRANA FOTOGRAFIJA MATIJAE BECKOVICA BLAGOVESTI POKLON 7.4. 2.17. 031
Брана Петровић, фотографија Матије Бећковића

 

Бећковић је истакао да се Брана Петровић међу великим, аутентичним уметницима које је дао Чачак и чачански крај издвајао, јер је први пут говорио речи за које поезија раније није знала.

-Не зна се који је од кога био оригиналнији. Дис, Растко Петровић, Надежда Петровић, мој кум и комшија и пријатељ, Бранко В. Радичевић, Бора Ђорђевић, који је некако у младости и личио на Брану, оба су били тако, као од брда одваљени и здрави, са неким крупним речима и вишесложним римама. Ту је и Душко Радовић, његови Радовићи су били у чачанској Гимназији чувени професори, а један од њих је био и прота Радовић, са Пуришом Ђорђевићем се и сада дружим… Свака револуција, поред других злочина које почини, некако прекине и културни развој, па и развој поезије, тако да песници и народи који су тако раскошно певали, одједном, кад се заврши рат, почињу да муцају, као да никада пре нису писали. Тако је и 1945. године све почело испочетка. Брана Петровића је као гром из ведра неба грунуо у модерну српску поезију, као нека запаљена кугла која је одједним развалила све капије и пред силном публиком, која је почела да се окупља на митинзима поезије, говорио своје стихове који нису личили ни на чије друге.

BRANA MATIJA BECKOVIC POSVETA NA FOTOGRAFIJI BLAGOVESTI 7.4. 2.17.

Он је такорећи, запослио све речи из нашег језика, све могуће слике и метафоре које у поезији пре њега нису постајале и како их пре њега није нико говорио. Први пут су се у песмама појавили карфиоли, калцијум карбонати, освајања Аустралије, кенгури и Фројд Патерсони. Не знам никога ко се толико дивио животу и био толико духовит и животан. Не знам како бисмо могли раздвојити његов лик и његове песме, оно што је усмено говорио и оно што је написао. Иза њега је остала једна велика усмена заоставштина. Живео је изазивајући опасности и често у њих залазио, али би каткад у том свом духу и тим биткама говорио:  “Не може мени нико ништа, мени је Доланц тетка”.

МАТИЈИНА ПОРУКА ДЕЦИ

-Сигурно има неки дечко овде, који мисли да нема никвих шанси, да нема никога, да нема ништа, да има само оловку и неки лист папира. Брана обично није имао лист са линијама, него увек са коцкицама, и увек нешто изгужвано и увек неком хемијском оловком исописано, па је успео да засија на небу српске поезије. Тако да и тај дечко, који је сада у сличној ситуацији, у којој је он био пре нешто мање од осам деценија, ипак, има пред собом његов пример и у бољој је ситуацији, него што је био онај који нас је окупио.

СТО ГРАМА ГРОЖЂА

-Никад се не састану два, три песника, а да не причају Бранине анегдоте и да се не сећају нечега што је он рекао. Тим његовим духовитим сликама није било краја. Врло је популарна прича како је у време санкција и инфлације ишао на Каленића пијацу да купи 100 грама грожђа. Продавац га питао – да није много? Брана му каже – имам госте, није само за мене, а овај му дао 150 грама. Брана пита – колико то кошта, продавац њему – ја частим, а Брана каже – нема потребе, имам паре, зашто би ме чашћавали? Продавац му казао – то је моја ствар и моје грожђе. То су приче које живе и које су до те мере биле литаратура, као и оно што је он писао – рекао је Матија Бећковић и књижевно вече завршио емотивним читањем своје песме коју му је посветио, под насловом “Песма Бране Петровића коју он није написао”.

Зорица Лешовић Станојевић

 

 

Оставите одговор