ГОСТОВАЊЕМ СЕЛЕКТОРА УРОША ЂУРИЋА СВЕЧАНО ЗАТВОРЕН 29. МЕМОРИЈАЛ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
На затварању 29. Меморијала Надежде Петровић у петак, 2. новембра, проглашен је и добитник Награде публике, која је током трајања изложбе била у прилици да гласа за уметничко дело које је оставило најснажнији утисак. Добитник Награде публике је Давор Дукић, који је уједно и добитник Награде Уметничке галерије „Надежда Петровић“, о чему је одлучивао трочлани стручни жири, а проглашена је приликом отварања бијенала. Истовремено, приликом отварања бијенала, проглашен је и добитник Награде 29. Меморијала, а то је уметник Марко Марковић. Током 60 година трајања Меморијала само неколико пута се догодило да један уметник понесе две награде на истој изложби. Том приликом промовисан је и двотомни каталог „Limited“, и резимиран овогодишњи Меморијал, о коме су говорили в. д. директора Уметничке галерије Александар Дачић и сликар Урош Ђурић, представник селекторског тима који су чинили и Михаел Милуновић и Вук Видор.
Александар Дачић је подсетио да Меморијал показује тенденције у савременој уметности, актуелно стање у уметничким токовима, које су то кључне поруке које шаљу уметници јавности. У Уметничкој галерији су задовољни квалитетом радова и њиховим порукама, као и одзивом публике, рекао је Дачић и наговестио да се у наредном периоду креће са припремама јубиларног, 30. Меморијала 2020. године.
О суштини специфичног концепта „Limited“ који су осмислила три уметника из своје перспективе перцепирајући кроз одабрана дела својих фаворита форматирана у три галерије, шта је то уметности, које идеје они заступају, каква је позиција кустоса и уметника у савременим галеријским и сајамским токовима, као и какав је однос видљивости уметника и њиховог дела на домаћој и међународној уметничкој сцени. На Меморијалу је представљено 12 уметника, који по селекторској процени, и заједничким „сајамским наступом“, преиспитују кључне поставке за разматрање водећих токова на савременој уметничкој сцени, која је, под пресијом глобализма постала део економско-културолошке парадигме времена. О свему томе је говорио уметник Урош Ђурић, напомињући да се догађају крупне промене у самом статусу уметничке продукције и огромна диспропорција између резултата који се постижу у оквирима савремене уметности и њене видљивости у ширем друштвеном контексту.
-То је био наш водећи мотив када смо преузели улогу селектора, коју нисмо тако доживели, већ као улогу три уметника који су на себе преузели улогу да изведу неш што се може подвести под ситуационистички перформанс. Ситиационисти су још шездесетих година у Француској формулисали једну идеју која би требало да се бави револуцијом свакодневног живота. И та револуција би требало да се одвија тако што ће се стварати пожељне ситуације које недостају у свакодневном животу. Ми смо овде као три аутора управо извели такав ситуационистички перформанс тако што смо кроз наше личности трансцендентирали у галерије. Ми чак нисмо ни галеристи, ми смо ту буквално галерије: „Ђурић Contemporary“, „Видор project“ и „Михаел modern“. Према својим личним преференцијама и начину на који ми видимо актуелну уметност у Србији представили смо то у контексту сајамске понуде.
Оно што ми видимо као кључни проблем савремене уметности у Србији, а то је и глобални феномен, с тим што су тамо развијенији механизми заштите од трендова, то је да ми, из наше перспективе, као друштво које никада није развило у пуној мери класни систем, ми смо друштво социјалних разлика, који се мења и условљен је променама у политици. Уметници у развијенијим друштвима знају чиме су им се бавиле фамилије бавиле вековима уназад. Логично је да човека професионално усмеравају околности у којима је стасавао. Питање уметности као делатности је врло комплексно и било је некада развијеније, када је она третирана као занатство. Иако смо друштво у озбиљној идентитетској кризи, ми имамо шта да понудимо свету, и ова изложба је за мене лично, део тог пробоја. Битно је да се поново успостави идеја о уметности и уметницима као делатности, то се изгубило у међувремену, јер је уметност постала видљива искључиво у институционалној пракси, а уметник је жив једино онолико колико је присутан у институционалном животу.
То је један веома велики проблем зато што онда многи уметници подлежу трендовима које им намећу кустоске праксе и ту се ствара диспропорција у односу на нешто што је фундамент уметности – говорио је опширно Ђурић, наводећи да су наши ликовни уметници видљивији у свету од већине репрезената других области стваралаштва, али нису довољно подржани, иако су се многи од већ афирмисаних вратили у Србију, јер је воле, као и он сам.
