Kultura

НЕМА ИСТИНСКЕ СРЕЋЕ ЗА ЧОВЕКА ДОК НЕКО ПЛАЧЕ…

НОВИНАРКА И ПИСАЦ БРАНКИЦА ДАМЈАНОВИЋ НА ТРИБИНИ У ЧАЧКУ

“Не бој се… Неће ти се догодити ништа што не можеш издржати. Када тело више не може да издржи бол, човек се онесвешћује; кад душа пати, последњи стадијум патње је ослобађање. Тамна ноћ душе, час је у коме се светлост зачиње. Стрпљење. Само ти је оно потребно. И поверење; да је све добро и да најбоље тек долази. Оно ште те сада тера да помислиш како није баш тако, како толико тога није добро, управо је оно што те саплиће. Натерај се да верујеш у добро. Тако постајеш имун на оно што добро није. Знаш да зло постоји, али те не разбољева. Ти си страну одабрао. Не бој се… “страхови се обистињују”. И снови, једнако.”

 

Овај цитат из књиге “Рукопис мога брата”, могао би бити суштина онога о чему је говорила новинар и писац Бранкица Дамјановић из Београда, на предавању одржаном у понедељак, 30. априла, у организацији Културно-образовног програма Дома културе. Тема предавања “О доброти- добро је”, названа по наслову једне од њених књига, изазвала је огромну пажњу чачанске публике. Иако су све књиге Бранкице Дамјановић засноване, по њеним речима, на личном искуству, трагедијама, успесима, дилемама, иако су то приче из реалног живота, њихов концепт доноси, као и код других аутора ове врсте литературе, препознатљиве поруке утемељене, а расуте у древним хуманистичким наукама и религијама света, што не може, а да не примети ваш новинар.

ФЕНОМЕН “ЛАЈФ КОУЧ” ЖАНРА

Како објаснити толико интересовање публике за све популарнију “лајф коуч” литературу, која је постала својеврсни феномен данашњице. Сведочи, ли та цифра, нажалост, колико је условно речено, “несрећних” или “неснађених” душа међу нама. Откуд толика жеђ за “готовим” рецептима за срећу, успех или утеху? Све те рецепте су проницљиви читачи “правих књига” препознали у сопственом искуству и сабрали их у својим књигама, стварајући тако један нови књижевни жанр. Феномен толике заинтересованости за туђе животно искуство, упућује на потребу за идентификацијом, којом се олакшава подношљивост сопственог трагања за одговорма… Упркос истини, да је сваки човек прича за себе и да је немогуће “пресађивати упутства за употребу живота”, ако је некоме нечија, па и Бранкичина животна прича, преточена у популарну литературу, бар у нечему помогла, онда се донекле морамо сложити са насловом ове трибуне – “Добро је”. Поента је само у томе да су писци овакве литературе поруке сазреле у њиховом искуству, препознали.

Бранкица Дамјановић је рођена 1971. године у Приштини. Студирала је српски језик и књижевност. После двадесет година бављења новинарством, радила је као телевизијски спикер, водитељ, новинар, уредник вести и Дневника, препустила се књижевним водама. Живи и ради у Београду. Објавила је седам књига, тренутно ради и као инструктор јоге, веома је активна на свом фејсбук профилу, на коме пласира своја дела, али и ослушкује и размењује коментаре са својим читаоцима, истакла је Верица Ковачевић, уредница програма домаћина. Објавила је наслове “Рукопис мога брата”, “Добро је”, “Не бих ово могла без тебе”, “Рекла ми је волим те” и друге.  Као дете је била штребер, желела је да у свему буде најбоља, а њен живот је обележио и губитак мајке коју је са 12 година затекла мртву у стану. Обећала је тада себи да ће бити најбоља мајка на свету, и сматра да је то обећање себи испунила, о чему би могли да посведоче њено двоје деце. Верује да се   корени свега што јесмо утемељени у нашем детињству. Пише о свакодневним животним ситуацијама, због тога је блиска публици и обрнуто, а кад тражи одговоре у себи, најчешће се, каже, осами и прати своја осећања, пре него ток мисли. Сматра да је јако важно бити у складу са самим собом, бити споља оно што си изнутра, не потискивати ништа, не гушити се, бити добар према себи и другима, јер нас та доборота спасава…

Верица Ковачевић и Бранкица Дамјановић

Књига “Добро је” представља скуп кратких прича, минијатура, песама, колумни, афоризама… У њој ауторка афирмише људске вредности, плени љубљвљу и племенитошћу. Књига “Не бих ово могла без тебе” је својеврсна захвалност Богу, за мир који је пронашла у себи. За њу је од Новосадског књижевног клуба добила признање за најбоље прозно остварење у 2015. години.

ЦИТАТИ УМЕСТО ОДГОВОРА

Неки сегменти, мисли и цитати из њених књига, најбољи су одговори на нека од питања која бисмо поставили Бранкици.

“Два пута смо деца. Први пут када се родимо оз љубави, други пут кад се родимо у љубави”; “Нисам ја за припадност било ком систему. Не умем да слушам, чекам, извршавам нову заповест… Одговорна сам. Чак и превише, рекли би неки. И вредна сам. Чак и превише, рекли су неки. Али систем не воли то ПРЕВИШЕ. Он тражи да будеш оно што ти се додели и ни мрву преко тога. У систему ти се и мало и много рачуна у минус. Лепо поткресан, у равни са свима, ти и ниси онај који јеси, већ онај који одговара. Не могу ја то. У ствари могу, али нећу. Хоћу да негујем оно што ми је дато рођењем, а не да се борим за улогу коју ми је доделио човек…”; “Нема истинске среће за човека све док било ко плаче”; “Има људи добрих, меких као памук. Кад их згазите, пропадате до дна, сопственог. Нису предвиђени за гажење”; “Дивим се љубавима које трају. Поштујем и оне које су биле тек велики прасак, после кога више нисмо били исти. У сваком случају,  само нас љубав извлачи на светло живота. А живот, као живот. Неком намени (у двоје) трајање, а неком трагање”; “Неки су ме удаљили само зато што се издалека боље види(м)”; “Кад негде некога нема, њега је онда највише”; “Нема те речи која је толико јака да је ћутање не надговори”; “Живот нам даје оно што нам треба, а не оно што бисмо ми хтели. И у тој разлици је његова лепота, драж и прилика за раст”; “Човек може да мења место боравка, али док не промени оно што у њему борави, неће наћи мир”…

Зорица Лешовић Станојевић 

Оставите одговор