Kultura

(НЕ)ОЗБИЉНИ НУШИЋ, АКТУЕЛНИЈИ НЕГО ИКАД

ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА НА БОГОЈАВЉЕЊЕ ОБЕЛЕЖИЛА ОСАМ ДЕЦЕНИЈА ОД СМРТИ БРАНИСЛАВА НУШИЋА

“За мој хумор се вели да је лак. Ја не знам да у литератури постоје два хумора – тежак и лак. Ја знам за један хумор, један једини, онај који изазивајући смех на уснама ублажава суровост живота”(Бранислав Нушић)

 

Како нас је видео, на шта упозоравао, чему се ругао, колико је озбиљно под паравном хумора сагледао све мане нашег менталитета на свој, сатиричан, хумористички начин, наш велики комедиограф Бранислав Нушић, подсетили су нас, 19. јануара, запослени у Градској библиотеци “Владислав Петковић Дис”, организовањем изложбе “(Не)озбиљни Нушић” у Позајмном одељењу за одрасле. Повод, обележавање 80. годишњице од смрти, на Богојављење 1938, и 135. од настанка “Народног посланика”. Изложбу су приредиле библиотекари Душица Брковић и Милица Стовраг, за дизајн поставке био је задужен Љубиша Ћирковић, а пратили су је скечеви из Нушићевих комада, тако да се у улогама шпијуна Алексе Жуњића, али и самог Нушића, нашао глумац Баћко Букумировић.

Био је велики комедиограф, бриљантни познавалац српског менталитета и нарави, наш највећи критичар. Сликао нас је тако да су његови ликови превазишли оквире времена у коме су настајали. Универзални су и увек нас засмеју, ти, и те како препознатљиви карактери “среског начелника Јеротија Пантића”, “шпијуна Алексе Жуњића”, “народног посланика Јеврема Прокића”, ујка Васе, Живке министарке, прија Соје, похлепног Агатона, добродушног Јованче… И данас његови “јунаци” живе међу нама, у нашем окружењеу, препознајемо их у свим друштвеним слојевима, међу комшијама, рођацима… О Нушићевом животу надахнуто је говорила Душица Брковић.

Живот Бранислава Нушића обележиле су две династије, четири краља, три рата, атентат на краља Александра, смрт сина јединца, Страхиње Бана, који се као свршени матурант пријављује у добровољачки састав 1.300 каплара и гине у бици код Пожаревца. Нушић са српским егзодусом прелази Албанију, борави у Француској, Италији и Швајцарској. По повратку у Србију настаје потресно мемоарско дело “1915 – трагедија једног народа”.

Рођен је 1864. године у Београду, исте године када је умро Вук Караxић, што је сам потенцирао у својој “Аутобиографији”. Након банкрота оца трговца, породица се сели у Смедерево, где писац завршава основну школу и два разреда гимназије, да би се вратили у Београд, где Нушић матурира. Своју прву комедију “Народни посланик” написао је са 19 година, на сцену је постављена тек 13 година касније. “Сумњиво лице”, због страха од династија, на извођење је чекало 40 година. У 26. години постао је конзул, прво у Битољу, па у Приштини. Ту пише приповетке “Рамазанске вечери” и путопис “Са Косова на сиње море”. По повратку у Србију постаје управник и драматург Народног позоришта у Београду, а потом и у Новом Саду. Позориште ће до краја живота остати његова највећа страст и љубав, биће му посвећен чак и у болесничкој постељи. У овом периоду настају роман “Општинско дете”, сатирични памфлети које објављује у “Политици” и потписује их као Бен Акиба, комедије “Свет”, “Пут око света за осамдесет дана”, драме “Пучина”, “Тако је морало бити”, “Јесења киша”, “Иза Божјих леђа”. Позоришни редитељи и критика, којој није био миљеник, тек у последње време препознају изузетну вредност и Нушићевих трагедија. Оптуживали су га да су његови ликови лакрдијашки, да пише водвиље без икакве вредности, да му је циљ плитак и да само забавља неписмени народ. Књижевни ауторитет тог времена Јован Скерлић одрицао му је сваку књижевну вредност, истакла је Брковић. Али, он је наставио и након рата да се благонаклоно руга нашим слабостима. У том периоду пише и данас популарну “Аутобиографију”, духовито се осврћући на детињство, и јетко и цинично на делове о војсци, тамници, дипломи. После 1924. настају Нушићеве најбоље комедије: “Госпођа министарка”, “Ожалошћена породица”, “Доктор”, “Мистер Долар”, “Покојник”, роман за децу “Хајдуци”. Први пут у “Покојнику”, инспирисан ситуацијом у Краљевини, Нушић не ублажава сатиричну оштрицу, нема добронамерног ругања слабостима и манама, тон му је горак и јетак, а теме су му незапамћена корупција, похлепа, спрега власти и криминала, политика силе и насиља.

Писао је: “На позорници се прво дигне завеса, па се тада одигра драма. У животу то другачије бива: најпре се одигра драма, па се онда подигне завеса.” Животна завеса Бранислава Нушића пала је на Богојављење 1938. године. Народно позориште обавило је своје зидине црним платном, али Нушићев смех ће једнако одзвањати на многим сценама, а потом и екранима у наредним деценијама, па до вечности. Градска библиотека у Чачку сабрала је у своје витрине књиге, фотографије, исечке из штампе, позоришне критике, детаље са сцене, поштујући дело онога ко је смејући се кроз живот плакао.

Зорица Лешовић Станојевић

 

 

Оставите одговор