Kultura

НИКАД НЕ БИРАШ ЉУБАВ, ОНА БИРА ТЕБЕ

НИКАД НЕ БИРАШ ЉУБАВ, ОНА БИРА ТЕБЕ

О позоришној представи „Френки и Џони“, по тексту Теренса Мек Нелија, режија Теа Пухарић. Играју: Слобода Мићаловић и Игор Ђорђевић. Копродукција Народног позоришта из Београда и Народног позоришта из Сомбора, Дом кулуре Чачак, петак, 9. фебруар

Да ли губитници, неуспешни и аутсајдери, које су ближњи одбацили само зато што нису по малограђанском калупу среће и успеха у животу, имају право на љубав и нови почетак? Да ли љубав побеђује страх од смрти, живота, усамљености и одбачености, од пропуштених шанси и наде која не долази? Да ли је могуће себе, сву властиту прошлост, комплексе и фрустрације превазићи и ући чист у луку нове љубави и то у тренутку кад се старост полако приближава, а усамљеност и отуђеност расту. То су само нека од питања и дилема које пред публику поставља позоришни комад „Френки и Џони“, или „Френки и Џони, обасјани на месечини“.

Текст америчког писца Теренса Мек Нелија настао је пре тридесетак година, а успешно га је екранизовао редитељ Гери Маршал, а памтимо и Мишел Фајфер и Ал Паћина у насловним улогама. Представа по истоименом тексту, коју је на сцену поставила млада редитељка Теа Пухарић, на предлог глумаца који су и изабрали текст и који Френки и Џонија мајсторски играју, Слобода Мићаловић и Игор Ђорђевић, глумци занимљивог и интригантног начина позоришне игре, који су након низа улога у комерцијалним пројектима, заблистали у последње време, Слобода, сјајном улогом оствареном у „Млечном путу“, а Игор улогом Петра Кочића у ТВ филму Горана Марковића и бриљантном глумом у серији „Месо“, као и у низу врхунских позоришних остварења. Они нам доносе, не мелодрамицу, сладуњаву и патетичну, већ озбиљну љубавну драму, прошарану и комичним детаљима, који спонтано и природно искачу из апсурдних сцена љубави, заљубљивања и партнерског одбијања, које сви ми тако добро из живота познајемо. Глума лежерна и са стилом, потпуно природна и без патетике, какву на сцену износе само прави великани глуме.

Френки, средовечна конобарица, неостварена глумица у младости, без каријере и брака, разочарана у љубав, након пропале везе, која је само оставила бол у срцу, дубок ожиљак на врату и неповерење, на послу, у ресторану, среће средовечног кувара Џона, који иза себе има две године робије, пропали брак и двоје деце коју не виђа. Спонтано одлазе у биоскоп, затим у ресторан на вечеру и на крају заврше у маленом стану код Френки. Филм очајан, вечера још гора, али секс одличан и ту почиње прича о двоје људи које је живот потрошио и одбацио, зато што нису по калупу и мери малограђанске већине. Тако слупани они тетурају по мраку усамљености и отуђености, тражећи сламку спаса, коју им је на тренутак пружио страстан загрљај и који Џони жели да продужи, а Френки одбија из страха и раније повређености. У тој њиховој љубавној игри откривамо два дивна бића са многим манама, али и са непатвореном искреношћу, једноставношћу и луцидношћу. Они од немогућег желе да створе нову животну шансу, нови почетак и потврђују тезу коју Френки изговара – „Права љубав никад не касни и не бираш је, она бира тебе“. Ови усамљеници и аутсајдери буде наду зато што се не предају.

Текст је са енглеског превео Стефан Саблић, ослободио га сувишних американизама и заокружио све у српску језичку разбарушеност, која дијалозима даје преко потребну животну динамичност и страст актера, који тако остају приснији и ближи публици. Један посебно важан детаљ ове поставке је фантастична, изузетна музика која прати и надопуњује причу током целе представе. Ауторску, примењену музику створили су Марко Марић (млади композитор и пијаниста из Чачка) и Матија Анђелковић. Драматург представе је Јелена Палигорић, а једноставна и ефектна сценографска и костимографска решења осмислила је Вања Поповић. На крају остаје питање упућено свима – „Шта је то љубав?“.

Љубав и поштовање прерано преминулом великану нашег глумишта Небојши Глоговцу указали су колеге Игор Ђорђевић и Небојшина кума и пријатељица Слобода Мићаловић, позвавши публику да аплаузом испрате у вечност колегу и пријатеља. Гледалиште, добрим делом попуњена сала „експлодирало“ је у том тренутку, дуг аплауз Глоговцу, али и Игору и Слободи, дирљив тренутак са пуно емоција и суза. Још једном се показало да глумци имају велико срце за своје колеге и кад им је најтеже своју љубав и приврженост колегама који су нас напустили, исказују великом посвећеношћу послу којим се баве, веома тешком и захтевном  и високим професионализмом, као што су то показали Игор и Слобода.

Душан Даријевић

Фотографије: Милан Бојановић

Оставите одговор