Društvo

Никола Маринковић: НАУЧНА ПОНИРАЊА У КЊИЖЕВНОСТ

ЧАЧАНИН НИКОЛА МАРИНКОВИЋ, ДОКТОРАНД ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА, ИСТРАЖИВАЧ,  ЕСЕЈИСТА, КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР…

Млади, вредни и успешни Чачани, свакако су добар пример својој и будућим генерацијама, како се истрајним радом постижу одређени циљеви и остварују резултати. Један од њих је и Никола Маринковић, рођен 1988. у Чачку. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Дипломирао је и мастер студије завршио на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је тренутно докторанд на модулу „Српска књижевност Филолошког факултета у Београду“, а од новембра 2018. је запослен и као истраживач приправник преко конкурса Министарства просвете и науке Републике Србије. Његово интересовање за филолошке науке и књижевност није изненађење за оне који га познају. Стасавао је као унук књижевника и новинара Радована М. Маринковића, окружен књигама и сталним интелектуалним подстицајима мајке Јулке, историчарке уметности и оца Зорана, архивисте. И две сестре крупним корацима граде своје каријере.

Никола Маринковић је захваљујући високим оценама био стипендиста Министарства просвете и науке, Града Чачка, као и стипендиста Фонда „Доситеја“. Учествовао је на више научних скупова о српским приповедачима и песницима 20. века, у организацији Института за књижевност и уметност и других институција културе и науке и других институција културе у Србији. Објавио је више од 90 књижевних критика, есејистичких и научних радова у недељнику „Печат“ и домаћој и страној стручној периодици. Заступљен је у више зборника радова о савременим српским писцима. У издавачкој кући „Цатена мунди“ од 2014. године је на позицији извршног уредника. Члан је жирија за награде „Печат времена за књижевност“, „Новица Тадић“ и великог жирија за награду „Меша Селимовић“. Живи и ради у Београду.

Теме његових научних и есејистичких радова полемишу о „Животу човека на Балкану“ у делу Станислава Кракова; разматра Послератни  мит и револуционару кроз дело „У празном олтару“ Драгише Васића; анализира поему „Субота“ и истражује Библијски контекст у „Планети Дунав“ Љубомира Симовића; бави се реконтекстуализацијом романа „Беспуће“ Вељка Милићевића, читањем из угла историје жанра, архетипских модела и развоја поетичких образаца, што објављује у Зборнику радова са седмог научног скупа младих филолога Србије „Савремена проучавања језика и књижевности“; проучава „заснивање заједнице на култу земље у поезији Бранка В. Радичевића“; открива „Жанр молитве и фигуру Бога у поезији Ђорђа Сладоја“; пише о књижевном делу Данила Николића, српском роману о Великом рату, поетици „тамног“ Шанића, о фигури претка у врту Радовићеве (Борислава) поезије, о чијој поезији и поетици говори Драган Хамовић, о Лирском роману и лирском приповедању Владана Деснице у контексту српске књижевности, објављено у Зборнику радова с међународног знанственог скупа Десничини сусрети 2016, у Загребу… Занимљив је и Маринковићев есеј „Топос врта у поезији Живорада Недељковића“…

У серији књижевнокритичких текстова бави се поезијом Драгана Јовановића Данилова; Романом о сувишном човеку 21. века Лабуда Драгића „Беле ноћи сивог сокола“; Причама о атентату из „Гавриловог принципа“; Новим читањима Новице Тадића, пише о Бранку Ћопићу на мети КПЈ на основу „Суданија…“ Ратка Пековића; бави се књижевним билансима, Хрватском тужбом против српске науке поводом књиге Злате Бојовић „Историја дубровачке књижевности“; „Исусовим мемоарима“ Вука Драшковића и многим другим. Приредио је књигу и српској авангарди на бранику Отаџбине у издању „Цатене мунди“ .

Текстове објављује у „Печату“, научним зборницима и публикацијама. Занимљиво је читати како млад човек овог времена, у коме млади веома мало и све мање читају, понире у озбиљне, савремене, историјске или књижевне теме… Никола Маринковић се својим избором тема и темељним приступом штиву, све више оглашава као незаобилазно научно и критичарско књижевно перо…

Зорица Лешовић Станојевић 

 

Оставите одговор