Društvo

ОД УДВО­РИ­ШТВА ДО БУН­ТОВ­НИ­ШТВА У ЈУГО­СЛО­ВЕН­СКОМ ФИЛ­МУ (24): НИ ТАМО НИ ОВДЕ

ОД УДВО­РИ­ШТВА ДО БУН­ТОВ­НИ­ШТВА У ЈУГО­СЛО­ВЕН­СКОМ ФИЛ­МУ (24)

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

НИ ТАМО НИ ОВДЕ

Реди­тељ Живо­јин Павло­вић на свом трно­ви­том пут у осва­ја­њу што више умет­нич­ких сло­бо­да у нека­да­шњем југо­сло­вен­ском соци­ја­ли­стич­ком дру­штву и кине­ма­то­гра­фи­ји која је у зави­сно­сти од днев­но поли­тич­ких потре­ба, некад дозво­ља­ва­ла више, а некад мање умет­нич­ких сло­бо­да „кори­фе­ји­ма“ тзв. југо­сло­вен­ског „црног тала­са“ уме­о­је и да при­бег­не и лукав­ству, кад је тре­ба­ло и кад се мора­ло. Када су држав­ни цен­зо­ри у Срби­ји спро­во­ди­ли стро­го­ћу пре­ма непо­слу­шним и бун­тов­ним фил­ма­ши­ма, Павло­вић је „бежао“ у лите­ра­ту­ру, писао вео­ма успе­шне, чита­не и награ­ђи­ва­не рома­не, или је сво­је фил­мо­ве поку­ша­вао да реа­ли­зу­је у мир­ни­јим окол­но­сти­ма и толе­рант­ни­јој сре­ди­ни за њего­ве иде­је, а то је била Сло­ве­ни­ја. Некад му је пола­зи­ло за руком и да спо­ји филм и лите­ра­ту­ру, као у слу­ча­ју фил­ма „ЗАДАХ ТЕЛА“ (1983). Роман је овен­чан НИНО­ВОМ награ­дом за нај­бо­љи роман, а касни­је дожи­вео и филм­ску адап­та­ци­ју. Сце­на­рио су напи­са­ли Живо­јин Павло­вић и Сло­бо­дан Голу­бо­вић Леман.

Овај филм данас, можда има и мно­го веће тежи­ну и зна­чај, због низа дру­штве­них окол­но­сти, него у вре­ме када је настао и кад је добио чак чети­ри Злат­не аре­не у Пули.

Ово је при­ча о сре­до­веч­ном маши­но­во­ђи Бори, Срби­ну који годи­на­ма живи у Сло­ве­ни­ји, где има и поро­ди­цу, али нема утвр­ђен иден­ти­тет, није ни тамо, а ни овде. Сти­цај број­них окол­но­сти, на кра­ју Бору суо­ча­ва са самим собом, који на кра­ју збу­њен након почи­ње­ног зло­чи­на бежи уз пру­гу, која сим­бо­лич­ки пред­ста­вља живот, а и могоћ­ност пове­зи­ва­ња два све­та, где филм­ски јунак у ни јед­ном од њих није до кра­ја, већ нека­ко напо­ла и са јед­ном ногом.

Ово је ујед­но при­ча не само о оним људи­ма, који су дав­них ’60-их и ’70- их из Срби­је и Босне и Хер­це­го­ви­не оти­шли трбу­хом за кру­хом у тада напред­ни­ју по све­му југо­сло­вен­ску Репу­бли­ку Сло­ве­ни­ју, већ и о мно­ги­ма који данас под пот­пу­но дру­га­чи­јим дру­штве­ним окол­но­сти­ма тра­же бољи шивот у сада само­стал­ној држа­ви, чла­ни­ци Европ­ске уни­је, а нека­да само јед­ној од југо­сло­вен­ских репу­бли­ка.

У ПОТРА­ЗИ ЗА ИДЕН­ТИ­ТЕ­ТОМ

Глав­ни јунак ове при­че Бора Сло­ве­нац (Душан Јани­ћи­је­вић) је маши­но­во­ђа стал­но на путу изме­ђу Сло­ве­ни­је и Срби­је, вози локо­мо­ти­ву и често је одсу­тан од куће и поро­ди­це у Сло­ве­ни­ји. Он и није све­стан да је његов иден­ти­тет дво­јак. Да је са јед­не стра­не оно што је понео из род­не гру­де, све врли­не и мане нашег чове­ка, а да је са дру­ге стра­не у међу­вре­ме­ну попри­мио и мно­ге одли­ке сре­ди­не у којој живи: џен­тлмен­ство, зашти­та сла­би­јих, пажња пре­ма ком­ши­ја­ма и коле­га­ма. Раза­пет је изме­ђу сво­јих жеља и стра­сти, али и оба­ве­за пре­ма поро­ди­ци, за коју никад не нала­зи довољ­но вре­ме­на што и дово­ди до кон­флик­та вре­ме­ном, нера­зу­ме­ва­ња са супру­гом и ста­ри­јим сином. Бек­ство од куће и места где му је пра­ви дом, али где се не про­пу­шта при­ли­ка да му се „наби­је“ на нос да ту није ништа њего­во и да је дошљак, рађа­ју у њему потре­бу да побег­не, да бар негде буде свој, оно што јесте, са себи бли­ским људи­ма, а не у окру­же­њу поро­ди­це, од које се оту­ђио, или се и она на неки начин оту­ђи­ла од њега. Ком­плек­си, фру­стра­ци­је, Бору усме­ра­ва­ју на дру­гу стра­ну, не ка љуба­зним и финим Сло­вен­ци­ма, већ коле­га­ма из Бео­гра­да, попут Пан­ча (Раде Шер­бе­џи­ја), раз­ба­ру­ше­ног пева­ча мек­си­кан­ских песа­ма, бекри­је и стра­сни­ка, сиро­вог, суро­вог и нежног у исто вре­ме и њего­вог бра­та (Зија­ха Соко­ло­ви­ћа), иском­плек­си­ра­ног, завид­ног и пако­сног у сво­јој немо­ћи увек спо­соб­ног да дру­ге „ује­де“ и зава­ди. Бору мами сло­бо­да којом зра­чи Пан­чо, али му је исто и одврат­на њего­ва гру­бост и насил­ност пре­ма бив­шој супру­зи Мил­ки (Љи­ља­на Међе­ши). Тај суро­ви, рас­пе­ва­ни и раз­ба­ру­ше­ни свет уз пру­гу, наси­лан и зло­бан, при­вла­чи и исто­вре­ме­но пла­ши и збу­њу­је Бору. Ту се нека­ко осе­ћа свој на сво­ме, али само при­вре­ме­но.

НАСИ­ЉЕ УЗ ПРУ­ГУ

У том све­ту који је пре­ко ноћи открио, Бора про­на­ла­зи дух сло­бо­де и нео­ба­ве­зно­сти, који му одго­ва­ра и који му је потре­бан, као осло­бо­ђе­ње од око­ва циви­ли­зо­ва­но­сти одго­вор­но­сти у сре­ди­ни у којој живи и има поро­ди­цу, али се ипак осе­ћа не при­хва­ће­ним до кра­ја и стран­цем, више због сво­јих пред­ра­су­да и ком­плек­са, него што то сам живот наме­ће. Жели бек­ство од оба­ве­за, лице­мер­ја, одго­вор­но­сти, али и у томе је нека­ко до пола. Жели да помог­не ста­ри­јем сину да се запо­сли, али и жели да буде свој и живи свој живот који про­на­ла­зи уз бео­град­ску при­у­гу. Сем сло­бо­де и раз­у­зда­но­сти, код нових при­ја­те­ља откри­ва и ско­ност наси­љу, пре­ва­ри, зло­бу и пакост у оскуд­ном, сиро­ма­шном окру­же­њу. Све је то дале­ко од сре­ђе­ног и циви­зо­ва­ног живо­та коме је при­па­дао, од уре­ђе­них одно­са међу људи­ма са који­ма је живео. Ипак га мами онај стра­сни и раз­у­зда­ни живот у ком види сло­бо­ду, али не нала­зи мир и спо­кој.Пан­чо је на један начин драг и сим­па­ти­чан човек, шаљив­чи­на и лаф­чи­на у дру­штву, али опа­сан насил­ник у при­ват­ном живо­ту, неко ко може да силу­је сво­ју бив­шу жену, због тога што не жели више живот са неким ко је нео­д­го­во­ран и ко не раз­у­ме њене жеље и потре­бе, да се ску­ћи, да има дом и децу да има сигур­ност, пажњу и зашти­ту, али и да може да бри­не о ста­ром оцу. Сце­на сило­ва­ња, је јед­на од нај­ка­рак­те­ри­стич­ни­јих сце­на наси­ља пре­ма жена­ма и наси­ља у поро­ди­ци у исто­ри­ји југо­сло­вен­ског фил­ма.

НАСИ­ЉЕ КАО НАЧИН ЖИВО­ТА

У ова­квим сре­ди­на­ма нису само мушкар­ци насил­ни, што се на кра­ју и окон­ча­ва зло­чи­ном, на наси­ље су при­мо­ра­не и жене да би се зашти­ти­ле. Мил­ка метал­ном цеви раз­би­ја Пан­чу гла­ву, да би се осло­бо­ди­ла њего­ве наср­тљи­во­сти. И сам Бора на кра­ју, опу­сто­ше­не душе, испро­во­ци­ран, али и суо­чен са исти­ном и раза­пет изме­ђу жеља и могућ­но­сти, оног што и јесте и оног што би желео да буде, а у ства­ри без јасне све­сти, ко је и шта је и шта жели у живо­ту у ста­њу пија­не мах­ни­то­сти на свад­би Пан­чо­вог бра­та, ножем избо­де Пан­ча. У овим нашим кра­је­ви­ма све почи­ње и завр­ша­ва се наси­љем и љубав и при­ја­тељ­ста и живот.

КОШМАР

Бора у свом кошма­ру, жели да побег­не од про­бле­ма, од невер­не жене која га ипак воли, или само жели сигур­ност и стал­ну при­сут­ност мушкар­ца за кога се уда­ла још као мла­да девој­ка, сина бун­тов­ни­ка, који није склон раду, али воли да лен­ча­ри и сво­ју сло­бо­ду нала­зи у кри­ми­на­лу. Нај­те­жи уда­рац за јед­ног оца је сигур­но сце­на коју Бора про­жи­вља­ва, кад из воза којим се вра­ћа за Бео­град види сина кога поред пру­ге гони мили­ци­ја и то упра­во у тре­нут­ку, кад у у вагон ресто­ра­ну за шан­ком гово­ри коно­бар, да наши људи нису срећ­ни у туђи­ни, да мно­ги завр­ше у затво­ру огре­зли у кри­ми­на­лу. Бора живи са Мил­ком и оче­ку­је дете са њом, али јед­но­став­но не може да забо­ра­ви ни сво­ју сло­ве­нач­ку поро­ди­цу. Раза­пет је изме­ђу емо­ци­ја, оба­ве­за и одгов­но­сти, разу­ма и срца у таквом кошма­ру, бира нај­го­ри излаз, наси­ље као начин побу­не и бек­ства.

ЕПИ­ЛОГ

Мно­го таквих Бора има и данас, који негде у туђи­ни нису начи­сто са собом, нису ни тамо ни овде. Мно­ги од њих нису спрем­ни да при­хва­те исти­ну о себи и свом живо­ту и да ство­ре нови иден­ти­тет у новим окол­но­сти­ма. Мно­ги су оста­ли на пола, нека­ко недо­вр­ше­ни и радо беже у лажи у ностал­ги­ју за ста­рим кра­јем коме одав­но не при­па­да­ју у наци­о­на­ли­зам и вели­ча­ња неких изми­шље­них при­ча о свом наро­ду у које и сами не веру­ју. Они који су све то могли да пре­ва­зи­ђу, а нису се одре­кли срца, а ни раци­о­нал­но­сти и здра­вог разу­ма и поми­ре­но­сти са живо­том, живе неки нов и испу­њен живот. Осе­ћа­ње мере је и у овим осе­тљи­вим стври­ма пре­ко потреб­но.

Оставите одговор