Uncategorized

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (25): НОВИ ЖИВОТ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (25)

НОВИ ЖИВОТ

Нема пуно примера стварне и искрене ауторске сарадње у југословенском филму, а ни касније у кинематографијама бивших југословенских република, а сада држава, какав је постојао између прашких ђака Рајка Грлића и Срђана Карановића. На више филмова и једног и другог редитеља, као косценарист, појављује се онај други, Рајко Грлић у филмовима Срђана Карановића и обрнуто. Ову врсту сарадње преносоли су и на друге чланове својих екипа, тако да није редак случај да се глумци из Карановићевих филмова појављују и код Грлића. За више њихових филмова са правом се може рећи да су југословенски.
Много тога заједничког, али и различитог у исто време красило је ова два изврсна аутора. Свакако из њихове ране фазе, оне из ’70-их, издвајају се два значајна ауторска остварења „Мирис пољског цвећа“ (1977), Срђана Карановића и „Браво маестро“ (1978) Рајка Грлића. Заједнички су писали сценарија за оба филма.
Из оба филма, овенчана престижним наградама на домаћим фестивалима, провејава дух побуне и бунтовништва појединца, уметника и интелектуалца против стања у коме се друштво у датом тренутку налази, али и немоћ да се побуна доведе до краја и дође до некаквих конкретних промена, а не само као тренутни блесак незадовољства и огорчења, без конкретних резултата.

МАНИПУЛАЦИЈА КАО НАЧИН ВЛАДАЊА И УПРАВЉАЊА

Чини се да је у сваком погледу, корак даље отишао „Мирис пољског цвећа“, као једна конкретна метафора о друштву у ком су сви на неки начин изманипулисани, а самим тим и сваки вид побуне и бунтовништва је у потпуности обесмишљен из простог разлога што је то бунтовништво некако више позерско за свет, а није се направио онај суштински важан рез и почео нови живот, није се довољно далеко побегло, како каже уредник телевизије (Мргуд Радовановић), глумцу Ивану Васиљевићу (Љуба Тадић), који је из наизглед необјашњивих разлога прекинуо пробу, отерао све у мајчину, напустио дом, породицу и отишао на реку на шлеп да почне нов живот. Након низа догађаја на реци, где долази мноштво људи после медијске манипулације о томе да треба започети нов живот (данас то зовемо спиновањем) и остварити давно заборављене снове о миру, срећи, слободи и задовољству у малим стварима, свему оном чему и сам тежи, Иван схвата да је на неки начин испао будала, да је његова побуна лажна и недовољно искрена и конкретна, да није означио и конкретизовао стварне разлоге његовог незадовољства и бунта. Да је самим тим обмануо и многе друге, давши им лажну наду, пруживвши им илузију и обману, а не стваран нови живот. У овом и оваквом животу, ако нисмо довољно опрезни и искрени можемо бити изманипулисани од свакога, од оних који управљају друштвеним процесима и који то раде свесно, до оних који мисле да нису део тога, да су се побунили и да живе неки нов живот, не схватајући да је и њихова сама побуна изманипулисана за конкретне циљеве у одржању власти, очувању постојећег система и неутралисању било каквог вида стварне побуне. Оне лажне, којима се увек може управљати, су само на радост врховних управљача једног друштва и манипулатора истим тим друштвом, путем медија, лаке забаве, хедонизма.

ПРИСТАЈАЊЕ НА ЛАЖ И ОБМАНУ
Филм „Браво маестро“ представља све то (лаж, мимикрију), али само у обрнутом смеру. Млади дипломирани композитор Витомир Безјак (Раде Шербеџија) завршава студије са највишом оценом у нади да ће својим радом и великим делима успети да се отргне од студентске оскудице и беде у којој је живео. Међутим, све наде убрзо гасну, сва врата пред младим уметником су затворена. Не успева да пронађе ни најобичнији ангажман, све до тренутка, када постаје учитељ клавира сину богате удовице. Ту прави нагли обрт у свом животу, одлучује да треба престати пливати против струје и да се треба прилагодити дрштвеним правилима која владају. Безјак се одриче искрености у себи, напредује корацима од седам миља захваљујући политиканству, улизиштву, каријеризму, познанствима и везама у високом друштву. У свему јесте успео, сем у својој музици, која из дана у дан постаје све празнија. Он је на друштвеној лествици све успешнији и то без икаквог конкретног уметничког дела, само уз помоћ манипулације и удвориштва моћнијима од себе. На премијери свог тзв. грандиозног, помпезног дела, открива се очигледна лаж и превара, да је дело чист плагијат. Протест и звиждук стварног аутора дела, убрзо буде надгласан громким аплаузом оних који свесно пристају на лаж и славе оца лажи и преваре у лику Витомира Безјака, једног типичног манипулатора и лажњака, каквих је било пуно у ондашњем систему, који је успешно стварао и неговао обмане и илузије сваке врсте, а друштво је задовољно громогласно пљескало. Без истине се не може до новог живота.

Душан Даријевић

Оставите одговор