Kultura

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (21): НАЈАВА ЗЛИХ ВРЕМЕНА

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (21)

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

НАЈАВА ЗЛИХ ВРЕМЕНА

Филм „Живот је леп“ (1985), Боре Драшковића, рендгенски је снимак југословенског друштва времена из друге половине осамдесетих и друштвених односа у систему под теретом многих проблема, социјалних, економских, политичких, међуљудских који се нису решавали, већ су се гурали под тепих и који су на крају довели до распада некад заједничке државе.

КАД СИСТЕМ НЕ ФУНКЦИОНИШЕ
По сјајној прози Александра Тишме, Бора Драшковић је направио друштвено ангажовани филм, озбиљну критику система у ком смо живели. У многоме овај филм, као да је продужетак, или логични наставак филма „Трагови црне девојке“ , Здравка Рандића, по сценарију Драгољуба Ивкова и Живојина Павловића, такође инспирисан прозом Александра Тишме. Систем који не функционише не прави хаос само у друштвеним односима, већ и хаос и збрку у главама појединаца у којима се због немогућности да победе неправду и зло, рађа побуна, али и потреба да се насиљем дође до преокрета и промене. Ни то наравно не доноси промену, већ рађа пустоши бол у души и страх од равничарске празнине и бескраја у филму „Живот је леп“.

АЛТЕРНАТИВНИ ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНОГ ФУНКЦИОНИСАЊА

Нефункционисање важног система каква је сигурно била железница у време Југославије, одлична је метафора за целокупно друштво, а посебно за оно што се нама десило у деведесетим годинама у време ратова и распада државе. Када је држава престала да функционише са престанком функционалности важних државних система, тада на сцену у животу, као што је то било коју годину раније и у филму Боре Драшковића, ступају алтернативни облици друштвеног функционисања, криминалци и новобогаташи у спрези са представницима власти и система. За њих не постоје правила, постоји само новац којим се може купити свако, а свако има своју цену. Пропаст и уништење чекају оне који не желе да играју по тим правилима. Побуна у таквим околностима увек стиже прекасно, а и на погрешан начин, као код железничара (Пепи Лаковић), или код хармоникаша (Раде Шербеџија).

ПОБУНА ОСУЂЕНА НА ПРОПАСТ
Побуна је осуђена на пропаст зато што се не ради о побуњеном друштву, већ о побуњеном појединцу, који остаје усамљен, а самим тим и осуђен на пропаст. Већина се увек прилагођава на нове околности, без обзира колико је то ново стање понижава, уништава људскост и сваки облик хуманости и емпатије. То је и велика истина о нама коју је сјајним филмским језиком изрекао Бора Драшковић, који је говорио и о друштвеној немоћи, али и ограниченим могућностима побуне појединаца, без подршке заједнице, која нема храбрости да се супростави бахатости, насиљу и сваком облику бескрупулозности оних, било да долазе из криминалног миљеа, или су у спрези са представницима власти и заједнички управљају нашим судбинама. Нема реакције, а друштво је уљуљкано уживањем у ниским поривима и страстима уз јефтину забаву, која вређа достојанство сваког људског бића, без обзира на пол.
Филм „живот је леп“ је у своје време био је тектонски поремећај у тада уснулој југословенској филмској продукцији без трунке дрштвеног ангажмана.
Нажалост ово је било упозорење које друштво није разумело и само пет година од настанка овог филма Југославија се распала у крвавом грађанском рату, који као да није завршен и води се другим средствима и сманбјеним интезитетом.

Душан Даријевић

Оставите одговор