Foto-galerija Kultura

ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ И НАРОДНОГ МУЗЕЈА ИЗ ЧАЧКА

ГРАДИНА НА ЈЕЛИЦИ, УТВРЂЕНИ ЦЕНТАР У ИЛИРИКУ 6. ВЕКА И ВИШЕСЛОЈНО АРХЕОЛОШКО НАЛАЗИШТЕ

-Изложбу су у Галерији САНУ у Београду, 26. априла, отворили академик Душан Оташевић, директорка Народног музеја Делфина Рајић, професор др Михаило Милинковић, археолог, руководилац истраживања и академик Миодраг Марковић.

У организацији Галерије Српске академија наука и уметности и Народног музеја Чачак, уз подршку Општине Лучани, у Галерији САНУ у Београду, у среду, 26. априла, свечано је отворена изложба “Градина на Јелици. Утврђени центар у Илирику 6. века и вишеслојно археолошко налазиште” аутора, др Михаила Милинковића, професора Филозофског факултета у Београду, Одељења за археологију. Изложба ће у Галерији САНУ бити постављена до 21. маја. У име Галерије САНУ, присутне академике, госте из Чачка, Лучана и Београда, поздравио је академик Душан Оташевић. Свечаности отварања изложбе присуствовали су председник САНУ, академик Владимир Костић, помоћник градоначелника Чачка Владан Милић, председница општине Лучани Весна Стамболић, бројни чланови Удружења Чачана и културног и јавног живота у Београду. О историјату истраживања Градине на Јелици у свом обраћању говорила је Делфина Рајић, директорка Народног музеја из Чачка, а др Михаило Милинковић о резултатима истраживања.

ПРОФЕСОР ДР МИХАИЛО МИЛИНКОВИЋ ПРЕДЛАЖЕ ФОРМИРАЊЕ АРХЕОЛОШКОГ ПАРКА

Истраживањима Градине већ 33 године руководи професор др Михаило Милинковић, који је овом приликом рекао:

– Ја сам радио на разним локалитетима и вршио ископавања, али сам се  само на овом задржао тако дуго, упорно и с разлогом. А разлог је сам период коме већина налаза Градине на Јелици припада. То је период транзиције између антике и средњег века, а транзицијом називају и ово време у коме ми сада живимо. А каква је била та транзиција? Један део о томе знамо на основу ретких сачуваних писаних извора, а све већи део реконструкције наше прошлости долази у руке археологији и археолозима. То показују и ове витрине, ови камени споменици око нас, и коначно и ове ретке фреске из 6. века, из времена када је Јустинијан у Цариграду подигао Аја Софију. Сви ови предмети и ти наши налази су извучени испод шумског корења, буквално. То се, пре свега, односи на ове фреске, изнад њих су букве и јеле расле, они нам говоре о томе. То су предмети тзв. материјалне културе. Тако посматрани и стављени у шири регионални контекст, они нису при дну лествице важности, напротив, смем да кажем, кад је југоисток Европе у питању, да Градина на Јелици заузима већ одавно значајно место у Европи и не само на византијским локалитетима, с обзиром да се она налази на стратешки изузетно важном месту. То је тај положај у коме је још 1865. године уживао пионир наше археологије Јанко Шафарик, описујући предиван поглед на целу српску земљу. У научном смислу, она је оправдала сва средства која су у њу уложена.

Градина на Јелици се налази на десет минута од најважнијих магистралних путева у нашој земљи, има идеалан положај, и било би јако лепо ако би се, на територији Општине Лучани, која је помогла ову изложбу и којој сам захвалан, та предивна територија у нетакнутој природи афирмисала и полако претворила у археолошки парк. Мислим да би то било корисно за саму општину и за околину Чачка, која није баш пребогата археолошким налазиштима.

ВЛАДИМИР КОСТИЋ, ПРЕДСЕДНИК САНУ: КОЛИКО О СЕБИ МАЛО ЗНАМО

-Ова изложба је један од догађаја који илуструје колико мало знамо о сопственој земљи, шта све она крије и какве лепоте заправо можемо наћи тамо где се најмање надамо, у нашем сопственом дворишту. Та врста некаквог осећаја инфериорности је негде уткана сада у задатке Академије, да покажемо шта све имамо, шта све можемо.

Почели смо са изложбом ликовних уметника, академика у Чачку. Данас нам Музеј из Чачка враћа овом заиста сјајном и узбудљивом изложбом. Позивам посебно младе да дођу и виде да се на овим просторима радило, живело и стварало са осећајем за прагматику с једне стране, али и за лепоту, с друге стране. Дакле, ова изложба нас упућује на то да о себи самима јако мало знамо. Академија је увек била отворена за културне догађаје из унутрашњости, али се то мало препознавало, због тога што ни медији то нису хтели да виде. Није Академија затворена установа, имате моју реч.

Зорица Лешовић Станојевић

(Цео текст у најновијем броју „Чачанског гласа“)

Оставите одговор