Kultura

О представи „Урнебесна трагедија“: ЛУДА КУЋА

ЛУДА КУЋА

О представи „Урнебесна трагедија“, текст Душан Ковачевић, режија Марко Манојловић, продукција „Атеље 212“. Улоге: Бранислав Брстина, Аница Добра, Бане Трифуновић, Небојша Циле Илић, Катарина Жутић, Соња Колачарић, Амар Ћоровић и Раде Николић. Дом културе, среда, 21. фебруар

Карте за „Урнебесну трагедију“ у Чачку су плануле за трен, истог момента кад су се и појавиле на билетарници. Десетак дана пред представу их није било. Сам податак говори много о значају овог комада, који је своју прву поставку у „Звездара театру“ имао кобне 1991. године, када је и први пут одигран на сцени Дома културе у Чачку. Многи Чачани имају још увек живо сећање на фантастичну глумачку екипу: Данило Бата Стојковић, Милена Дравић, Драган Николић, Лазар Ристовски, Аница Добра и други. Касније, лудих деведесетих је настала и не много успешна, филмска верзија Горана Марковића.

Ново ишчитавање „Урнебесне трагедије“ и то у матичном позоришту Душана Ковачевића  „Атељеу 212“, где је све и кренуло давних седамдесетих – каријера једног од најуспешнијих и најбољих драмских писаца на простору некадашње Југославије. За разлику од представе из деведесетих, коју је режирао сам Ковачевић, нова поставка има дух овог времена, представу је режирао Марко Манојловић, који је био дете у време представе „Звездаре театра“. Још једном су се сам живот и позориште срели, као у комаду, да млади, они који долазе, треба да одговоре на нека важна питања – ко смо ми и шта нам се десило у протеклих тридесет година, сва питања на која нам старији нису дали одговор.

Редитељ је вешто, аутентичним радијским снимцима из 1989. године, фиксирао радњу представе за историјско време, општег националног и светског преврата, када се стари свет рушио, а новог није било на видику. Апсурд наше историјске, али и интимне стварности, у којој се преплићу комично и трагично, колективно и лично и настаје свет лудила, неизмерне патње, у коме се више не зна ни ко је са дијагнозом, а ко је само луд и слободно се шета около. Пред потпуни распад Југославије и слом свих вредности, оних важећих друштвених из тог доба, али и универзалних (љубав и разумевање за ближње), у једном типичном дому за оно време, у салону старе грађанске куће, долази до породичног окупљања.

Синови Милан, управник позоришта (Бане Трифуновић ) и његов брат Коста, књижар (Небојша Илић), треба да дочекају и одлуче о даљој судбини старог оца Василија (Бранислав Брстина), бившег удбаша, одговорног за смрт многих, сада потпуно лудог и на лечењу у специјализованој установи. Сам увод је атмосфера у кући, иначе у власништву Миланове супруге Руже (Соња Колачарић), која је изгубила посао и невољно прихватила улогу домаћице, а уз то Василија сматра одговорним за смрт свог оца. Ту је и Невен, дванаестогодишњи Миланов и Ружин син.

Ова представа, као и сам комад „Урнебесна трагедија“, поставља многа питања. Једно, за нас веома важно, је да откријемо због чега публика тако радо прихвата ову причу и јунаке представе. Можда због тога што је атмосфера дома на сцени препознатљива и готово да личи на сваку кућу у Србију. Пред долазак гостију и важну породичну одлуку владају хистерија, бука и бес, све оно што тако добро ми познајемо, интимно постаје колективно и обрнуто. Све своје личне фрустрације и конфликте, чланови породице претварају у породичну драму и породично лудило, што се развојем саме приче, да лако уочити. Наиме, наизглед нормални и пристојни људи, под притиском света споља и друштвених околности постају чисти лудаци, опаснији од оних хоспитализованих и лечених. Ковачевић нам, уз помоћ добрих режијских решења Манојловића, јасно и прецизно представља општу девијацију интимног, личног и породичног под притиском друштвеног. Атмосфера где нико никог не слуша, где су увреде уобичајена и нормална ствар, где су сви напети, где све врви од породичног насиља, амбијент је који сви тако добро познајемо.

Након увода, праћеног сталним позивима из позоришта, где није ништа мање узбудљиво, где глумац хоће да прекине представу, побије све око себе и на крају самог себе, долазе гости. Фуриозно стижу пијани брат Коста и његова жена Јула (Катарина Жутић). Алкохолисани Коста и његова жена са својим фрустрацијама, комплексима, обостраном нетрпељивошћу, али и оном која се односи на њихове домаћине, због породичних размирица, само доприносе општем лудилу, које већ пламти након изгореле вечере и отетог роштиља (гладне комшије су малом Невену украле пуну шерпу роштиља). Општи кермес настаје са доласком главног јунака, лудог Василија, али и његове жене Рајне, Немице која је убила мужа који ју је злостављао. Стиже и доктор, додуше нешто рањен, разбијене главе и то право са венчања Рајне и Василија. Комплетно лудило је ту, доктор моли своје домаћине да бар привремено сместе Василија и Рајну, лудница се руши. Апсурд до апсурда, сви траже некакве алибије за своје пропале животе, уз међусобне оптужбе, без икаквог разумевања за друге, откривајући све проблеме, фрустрације и конфликте, личног, породичног и друштвеног живота. Нико није спреман на опроштај, љубав и разумевање. Нико не обраћа пажњу на Невена и то шта он осећа, а он под притиском и не зна више ко је заправо, вришти и на крају представе пита- Ко сам ја? Његов крик је и крик читаве младе генерације која је у општем, колективном лудилу изгубила идентитет и са правом се пита ко смо то ми, где смо, куда смо кренули и због чега. Урнебесна какофонија се претворила у стварну трагедију, попут самоубиства у позоришту, о коме сазнајемо само посредно, што би Ковачевић рекао – позориште потказује живот. Наша стварна трагедија је у томе што наш дом, нашу интиму нисмо умели да сачувамо од историјских лудила, оних давних и ових сасвим нових, која су у наше домове улазила право кроз прозор, попут летњих олуја.

Изузетна представа, важнија за наше друштво у овом тренутку него у време настанка текста, када много шта нисмо знали, а онда нам се догодило све. Паметна и луцидна режија Марка Манојловића уз изврстан ансамбл „Атељеа 212“, где је свако брљирао на свој начин, али ипак посебно треба издвојити Василија и Рајну, односно сјајног Бранислава Брстину и Аницу Добру, јединог аутентичног сведока оне давне представе (играла Невена). Аница Добра је стасала у ванредну глумицу, која користи добро одабрана и осмишљена глумачка решења. Темпо представи је давала и одлична Катарина Жутић, као и увек добри Небојша Илић.
Представа за памћење, а публика је дуго, дуго, аплаудирала глумцима, са разлогом.

Душан Даријевић

Фотографије: Милан Бојановић

Оставите одговор