Uncategorized

О представи „Шупљи камен“: РАСПОЈАСАНА СТАРОСТ И ОПРЕЗНА МЛАДОСТ

ПОЗОРИШНА КРИТИКА
РАСПОЈАСАНА СТАРОСТ И ОПРЕЗНА МЛАДОСТ

О представи „Шупљи камен“, Сцене „Вук Караџић“, по тексту Николаја Кољаде, режија Татјана Мандић Ригонат
Чачанска позоришна публика склона смеху и забави и сваковрсним облицима комичног на сцени, најчешће оног хумора и смеха блиског естради, добила је у среду 3. априла на позоришном менију нешто сасвим друго. Одлична комедија “Шупљи камен”, „расног“ руског и светски познатог драмског писца Николаја Кољаде са преко сто двадесет написаних дела играних широм света, а „“Мурлин Мурло“ и „Кокошка“ су неке од његових најпознатијих драма са тешком транзицијском тематиком, нешто је сасвим ново и другачије у свету комедије.
„Шупљи камен“ је одлично написана комедија у чеховљевском стилу, са прецизно извајаним ликовима, који и поред тога што су поодмаклој животној доби, не признају пораз, пуни су „размахане“ старачке опуштености, пуне наде да им живот може подарити још радости, љубави и испунити низ жеља, које само треба преко Игора (Лане Гутовић) поверити „шупљем камену“ – месту које испуњава све жеље.
Сусрет тзв. отписаних, али још увек не из живота, већ само скрајнутих из професије, бивших професорки и уметника у „опадању“ (Лане Гутовић), збива се у викендици ван града, где своју нову љубав пуну наде и очекивања, спроводи у дело Галина (Бранка Петрић), професорка књижевности, са својим комшијом Игором. Њима, жељне новости, придружују се старе пријатељице, Лариса (Љиљана Стјепановић), бивша професорка физике и Вера (Рада Ђуричин), бивша професорка књижевности. Кољаде вешто плете односе старачких „враголана“, људи који још нису изгубили сву животну радост и њихове различите карактере, који се током представе развијају, трансформишу, шире… Видимо њихова различита психичка стања, од усхићења до разочарања, они нису пасивни као њима слични јунаци код Чехова, напротив. И у томе је кључ ове комедије, који сигурним редитељским рукама држи Татјана Мандић Ригонат, расплећући на духовит, луцидан начин причу о „распојасаној“ старости, људима који не отписују себе из живота, али нису способни да сагледају реалност и битно утичу на стварност. Галина не прихвата животну истину, да ју је син јединац напустио и да о њој заправо једино брине бивша снаха (Катарина Марковић), још увек млада жена, коју је због љубавнице оставио Галинин син, да брине о себи, детету и о бившој свекрви, која је баш не мирише. Снахина појава на сцени уноси неопходан драмски обрт, она својом појавом, одлучношћу, рационалношћу, разбија све старачке илузије, она својим примером и својом жртвом за друге, „распојасаним“ старцима жели да стави до знања да је живот нешто друго од оног што они мисле. Наравно, на крају у „Шупљем камену“ спознаја ипак не долази на болан и обеспокојавајући начин, све се некако фино завршава, без трагике, са људском помирљивошћу која је неизбежна.
Татјана Мандић Ригонат се у представи поигравала управо са оним чеховљевским елементима, желећи и нама да укаже да живимо у једном свету старих, који су још увек пуни наде и очекивања од живота, у свету у коме су млади одавно изгубили све илузије и очекивања да ће икад бити боље, то је уједно болно, али и људски и смешно у својој апсурдности. Дискретна музика, одлична сценографија, вишеслојни, добро написан текст у одличном преводу Новице Антића, који нам је верно пренео све сложене трансформације ликова, одличне међусобне дијалоге, али и један савремен, аутентичан, руски језик, ипак обојен специфичним, временом у ком живимо.
Посебан квалитет представе су, наравно, глумци у овој представи, који играју као да су на почетку каријере, разиграно, лепршаво, са пуно ведрине, тако да је тешко поверовати да Рада Ђуричин ускоро слави 85. рођендан, а да је тек за неку годину млађа Бранка Петрић. Обе лако и са посебном глумачком узнесеношћу носе своје ликове, на начин својстен само највећим глумцима и глумицама. Одличне партнере су имали у „млађаним“ колегама, Љиљани Стјепановић и неочекивано другачијем и добром Милану Ланету Гутовићу. Катарина Марковић је унела у представу неопходну различитост и другачију врсту енергије. Све скупа, заслужено за дуг аплауз, овај пут у не баш до последњег места испуњеној сали Дома културе.

Д. Даријевић

Фото: Соња Кораксић Ћаловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.