Intervju

О УМЕТНОСТИ КОЈА ГОВОРИ ЈЕЗИКОМ АКТУЕЛНОГ ТРЕНУТКА…

У СУСРЕТ 29. МЕМОРИЈАЛУ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ

Аутор: Зорица Лешовић Станојевић

У суботу 29. септембра у 17.00 сати у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ Чачак свечано ће бити отворен 29. Меморијал Надежде Петровић и трајаће до 2. новембра. Ово је био повод да разговарамо са вршиоцем дужности директора ове установе културе, Александром Дачићем.

Како се Меморијал ослања на традицију дела наше славне сликарке?

-Меморијал Надежде Петровић представља најзначајнију бијеналну манифестацију у региону у области ликовне/визуелне уметности. Основан је 1960. године са циљем подсећања на велико уметничко и патриотско дело Надежде Петровић и неговања духа и традиције Прве југословенске уметничке изложбе из 1904. године чији је инспиратор била управо Надежда. Инсистирањем на високом квалитету и доследним поштовањем уметничких и политичких концепција Надежде Петровић манифестација је изборила своје место на мапи важних ликовних и визуелних догађања у региону.

Може ли се рећи да, гледајући идеје Надежде Петровић, Меморијал сваким новим издањем даје неку врсту кључа у разрешавању суочавања епохе краја 19. и почетка 20. века и савремене уметничке праксе?

-Управо Надеждино уверење да је уметничко дело израз слободне интерпретације духовног садржаја, утицало је да се на Меморијалу представља нова уметничка пракса, тј. актуелности у оквиру савремене ликовне сцене настале између два Меморијала. Кроз селекцију Меморијала прошла су сва најзначајнија имена домаће уметничке сцене у  другој половини прошлог и почетка овог века.

Да ли је услед суочавања уметничких и политичких погледа и слободне интерпретације било понекад и одређених неразумевања у различитим временима?

-То суочавање заправо представља ангажовану уметност. Јер уметност и добија смисао уколико порука уметничког дела производи реакцију. И перцепција је изузетно битна. Јер када је реч о конкретним несхватањима, то се може посматрати и из призме самог уметника као и дела, и то је по првилу уско повезано. Знате, ви данас рецимо још увек имате перцепцију, која је плод предрасуда да, када видите женску особу за воланом очекујете лошег возача. Тако су са негативном перцепцијом посматрали Надежду Петровић, модерну уметницу школовану у европском духу почетка 20. века када би сликала поред Саве у панталонама или док би са мушком опремом јахала на коњу. И онда су и њене радове посматрали са скепсом и потпуним неразумевањем. А данас, век касније, она је најзначајнија фигура српске уметности.

Шта публика може да види на овогодишњем Меморијалу?

-Очекује их концепцијски осмишљен  „сајам“ уметности иза кога стоји критичко преиспитивање положаја уметника у савременом друштву из локалне и међународне перспективе. Селекторски тим овогодишњег Меморијала названог “Limited” чине уметници Урош Ђурић, Михаел Милуновић и Вук Видор у чијој се селекцији налазе радови 12 уметника, представљених кроз три „штанда“, заправо имагинарних галерија: “Djuric contemporary”Милуновић modern” и “Vidor project, које у инсценацији сајамске поставке приказују своју понуду репрезентативних уметника које наводно заступају.

Како тај „сајам“ приказује уметност?

-Пројекат 29. Меморијала Надежде Петровић преиспитује законитости, циљеве и деловање актуелних пракси у уметности данашњице. Аутори, који самим учешћем у селекцији Меморијала Надежде Петровић исказују своју амбицију да њихова уметност буде препозната у задатом друштвеном контексту као релевантна, истовремено постављају кључна питања која муче већину оних који се налазе у позицији апликанта – шта је то што одређује главне токове и колики је реални уплив ауторског у сложеном систему маркирања и позиционирања у институцијама и тржишту савремене уметности.

Од уметности стигосмо до тржишне економије?

– Не ради се ту ни о тржишним ни о уметничким вредностима изложених дела већ начин, контекст и фокус који се додељују одређеним пунктовима. Пројекат „Лимитед“ цео институционални оквир окреће наопачке. Преузимање улога кустоса од стране самих уметника, представља својеврсно заузимање територије, макар и на кратко време. Тада настају на кратко правила потпуно супртостављена важећем институционалном, галеријском и тржишном систему.

Свака изложба носи низ важних места, питања и одговора, која би по Вашем била есенцијална порука овогодишњег  Меморијала?

-Највећа уметност је уметност која говори о актуелном друштвеном тренутку језиком тог тренутка. Овај Меморијал кроз призму положја уметника и његовог дела у друштву приказује читаво друштво. У директном или пренесеном значењу. Парафразираћу ауторе поставке: «Меморијал би требало да послужи свима као нека врста медијатора – ауторима као питање шта је то њихова уметничка пракса, српској уметничкој сцени шта је то што она представља и заступа и како се то рефлектује на њену видљивост изван локалних оквира, а међународној сцени како маргинализоване културе учествују у глобалном тржишту». Питање је, које то услове поставља естаблишмент како би неко са аутсајдерске позиције ушао у мејнстрим. А то се односи и на целокупне друштвене односе.

 

Оставите одговор