Kultura

О филмовима Милана Никодијевића: МИЦА И ДРУГЕ ТРОФРТАЉКЕ

МИЦА И ДРУГЕ ТРОФРТАЉКЕ

У понедељак, 3. децембра, у оквиру филмског програма Уметничке галерије „Надежда Петровић“, приказани су филмови Милана Никодијевића“Мица и околне приче“ и „Карамазов – слика душе“.

Никодијевић је широј јавност познат као филмски аутор документарних филмова и документарних серија, продуцент, професор Академије уметности у Новом Саду, писац, дугодишњи радијски посленик са чувене Радио Врњачке Бање и директор Фестивала филмског сценарија. Човек са таквом биографијом, уме је да осети и препозна живот, да закачи оно „пресно“ и важно из живота, да осети душу саговорника и то се види у одабраним документарним филмовима, које је видела чачанска публика, али и у другим Никодијевићевим остварењима.

Никодијевићеви филмови лако успостављају комуникацију са публиком, имају особену естетику, посебно „Мица и околне приче“, филм који има естетику ’70-их година и намерно личи на документарац „Здрави људи за разоноду“, Карпа Године. Прича о чувеној Милици Остојић – Мици Трофртаљки, певачици из Милићеваца и великој, југословенској звезди новокомпоноване музике ’70-их година. Након кратког увода на почетку филма у свет ’70-их, аутор прелази на причу о Мици, њен пут од трња до ружа. Мицина спонтаност и одређени непатворени шарм и смисао за хумор долазе до изражаја и публици се осмех са лица не скида до краја топле и искрене приче о естради и обичном животу жене са села која жели да успе у животу и несебично помаже свима око себе и поред тога што нема довољно разумевања за свој животни избор.

У разговору са публиком, аутор је истакао да је ово требало да буде прича о Мицином мужу, човеку са села који је живео са естрадном звездом и имао разумевања за њен избор. Са почетком снимања се каснило, Мицин муж је у међувремену преминуо, а за причу је довољно атрактивна била и певачица, коју је прославио хит „Даворике дајке“, коју је ’69. из грла тридесет хиљада навијача „Радничког“ из Крагујевца, својевремено на стадиону чуо и Милан Никодијевић.

Одабрани естетски приступ у овом филму адекватно прати Мицину причу, подељену у више слика, потпомугнуту познатим „шлагерима“, попут – „Гурам, гурам, ‘ал неће да уђе“ и „Лабави може да забави“. Хитови увек на граници ласцивности, својевремено проглашени за шунд, заживели су у народу, а сећање на „икону“ треша Мицу Трофртаљку и дан данас је веома живо, не само код старијих, већ и код млађих, захваљујући Мициним улогама у филмовима Срђана Карановића, Срђана Драгојевића, а и Милана Никодијевића. Народ је воли зато што је природна, спонтана и што долази из народа и није је због тога срамота.

Филм о Едину Карамазову, данас светској гитарској звезди, пониклој у Зеници, има исто одређену топлину и емоцију, редитељ успева да отвори саговорника, од кога чујемо не само оно што је можда већини познато из новинских текстова и телевизијских емисија, већ осећамо ону природност и људскост, тако карактеристичну за документарне филмове Никодијевића, који на сличан, готово исти начин „отвара“ саговорника, било да је реч о познатим људима из света уметности, или звездама естраде. Као да нам аутор поручује – сви су они људи и део нас, као што и ми припадамо њима.
Занимљиве су и најаве нових пројеката Милана Никодијевића, попут оне, да ће ускоро почети снимање филма о људима који су у СФРЈ на разне начине избегавали служење војне обавезе.

Д. Д.

Оставите одговор