Kultura

ПЕРГАМЕНТ НЕБО ТВОРИ, ТВОЈИ СУ САМО ПРСТИ…

ИНТЕРВЈУ: ОПЕВАНО ПРОГОНСТВО КОСМЕТСКЕ ПЕСНИКИЊЕ МИЛИЦЕ ЛИЛИЋ

 

Поезију „у два гласа“ недавно је као гост Књижевног програма Дома културе говорила и мр Млица Лилић (1953, Ловац код Бањске), песникиња, прозни писац, критичар, научни радник. Њена косметска колевка јој је отета, и то је дефинитивно обојило њено стваралштво, пробудило бунт и понос. Завршила је Филозофски факултет Универзитета у Приштини на одсеку за југословенску књижевност и језик, магистрирала 1995. на Универзитету у Београду. Била је асистент на приштинском Универзитету, секретар Друштва за српски језик и Друштва књижевника Косова и Метохије, уредник у Радио Приштини, Телевизији Београд, потпредседник Удружења књижевника Србије. Објавила је више десетина књига поезије, прозе и књижевних критика: „Мрак“, „Избављење“, „Хибернација“, „Сиже случаја“ ,„Одвијање свитка“, „Жубор ума“ – преведена на италијански, „Дас мѕсреум дер лиебе“, на немачком, „По мери мита“, „Понирања“… Дела су јој превођена на бројне језике, а добитник је значајних књижевних награда и друштвених признања…

Отргнута од завичаја, самохрана мајка са двоје малолетне деце бежи из Приштине и оставља читав живот проведен на Космету. Зашто је по Вашој процени суживот био немогућ, ко Вас је у Београду прихватио?

– Да, били су то заиста веома тешки дани, када се живот у тренутку испразнио од свега дојучерашњег и када сам у буквалном смислу речи осетила шта значи „неподношљива лакоћа постојања“. Имала сам само своју децу и своје биће. Све оно што је чинило некакав ослонац, подразумевајући и књиге, посао, ближњи, све је нестало. Требало је окренути леђа свему томе, дакле и себи, оном од јуче! Али, живот се као чудо обзнањивао на сваком кораку. Постале смо, ја и моје кћерке, свесне тога да нам је живот поново дат и то је било важно сазнање, јер у оном кошмару, кад су нам гоничи били за леђима, и нисмо довољно биле свесне, како смо сваког часа могле бити лишене живота. Све сам то описла у поезији и прози. Суживот са Албанцима,Турцима, Ромима, Муслиманима чинио је живот у Приштини богатијим за сву ту различитост која нас је испуњавала, јер смо се духовно прожимали, учествовали у културним збивањима, одлазили на славља једни код других, док авет рата није све споне покидала и као бујица разнела све што нас је спајало.

У Београд сам дошла на позив свог стрица Војислава Јевтимијевића, а у РТС  сам отишла одмах по доласку, јер ме је колегиница Мира Милојковић (покој јој души, недавно је преминула) позвала на сарадњу, што је било пресудно за све што ће даље доћи. Грчевита борба за опстанак и утемељење у култури града, што је касније верификовано наградама „Златни бочуг“ за трајни допринос култури Београда и „Златна значка“ КПЗ Србије, за допринос култури Србије и неким другим. Велика подршка дошла је и из Удружења књижевника Србије на чијем челу је тада био наш велики песник и родољуб, покојни Слободан Ракитић. Он ми је, и као уредник Књижевне трибине на Коларцу, отворио врата за сарадњу и мој успон креће отуда. Требало је стати раме уз раме са најбољима. Имала сам воље да учим и да достојно представљам своје Косово и Метохију, где год да сам се нашла.

У тренуцима хаоса и безнађа, снагу Вам је, рекли сте, давао смех Ваше деце… Како су ваше кћерке поднеле губитак оца, разорен дом, изгнанство…?

– Веома тешко, то напросто никад не пролази, али већ су се мало биле опоравиле и дошао је рат и прекид везе са кућом, градом, што је условило нове проблеме. Млађа кћерка је била у средњој школи са другарицом из Приштине, и њих две су готово биле као једно остврце у разреду. И деца нажалост, некад могу да буду сурова, можда више него и одрасли. Четири године биле смо подстанари у једној згради, мене су сва деца поздрављала,  (гледали су ме на телевизији и то им је изгледа било важно) а моје кћерке, њихове вршњакиње су игнорисале. Тада још нисмо биле свесне да је то нормално у велеграду, да то није наша улица која је сву децу и све људе повезивала у једну целину и давала им осећај припадања. Последње месеце за време бомбардовања провели смо сви скупа у подруму једне комшијске куће  у Улици Аце Маровића, пре дефинитивног и коначног разлаза. Али, на све смо се морале навићи. У тешким тренуцима озбиљних страхова за егзистенцију, смех мојих кћери би ме пренуо и настављала сам са новим еланом. Једном речју, оне су моја највећа подршка, инспирација и мера ствари.

INTERVJU MILICA LILIC

Ваше стваралаштво сведочи сву лепоту и трагику косовског мита и савремене трагедије. У песми „Ако те отуђе“ кажете: “Јер моје име без твог не постоји…“ Верујете ли у повратак, у поздрав „догодине у Јерусалиму“?

-То су стихови који подсећају да је Косово у сржи нашег идентитета, наше српске суштине, снаге и самосвести. Песма је написана на дан проглашења отцепљења наше јужна Покрајине, као мој уметнички протест.

С времном сам спознала колико сам самопоуздања имала ослањајући се на небеску суштину наше узвишене прошлости. Све чешће чујемо подсмевање на рачун синтагме „небески народ“, а заправо то је синтагма која говори истину о нама, да земаљско жртвујемо небеском, односно духовном, узвишеном, и да је то уграђено у нас као национални код, као дар предака који сусе жртвовали за веру, територију, част! Све то нас је чинило народом достојним дивљења. Нова времена су то потиснула. Омаловажавају нас, а и сами томе доприносимо. Међутим, велики народи и те како цене своје  порекло, своју територију, њихови песници о томе певају са много емоција и када наступам у свету, увек с поносом истичем да сам са Косова и Метохије, ту песму обавезно казујем, а често и певам песму „Густа ми магла паднала“, у настојању да људе, који су свашта слушали о нама, дотакнем том чистом емоцијом у којој се помиње реч Косово и то увек наиђе на диван одјек. Ми сами морамо да трасирамо другачији однос према Србима, али и да се мењамо. Да су нам се преци тако комотно односили према завојевачима, не би смо имали ни шансу да се родимо.

Оставили сте значајан траг у културном животу Косова и Метохије, као писац, новинар, критичар, уредник радио и телевизијских програма. Колико сте слободно и професионално могли да развијате своју креативност у тим сталним политичким тензијама?

-Живела сам врло динамично одувек и имала сам потребу да се опробавам у различитим активностима. У Радио Приштини сам имала емисију у којој сам афирмисала поезију и писце свих нација, наступала сам на трибинама као књижевни критичар, на Телевизији Приштина, где сам једно време била уредник Редакције за културу, где сам такође представљала стваралаштво уметника, не само из Покрајине, већ и из тадашње Југославије и света. Све то била је одлична припрема за озбиљне обавезе које ће касније доћи са променом средине. За лични раст никада нисам имала довољно времена, немам га ни сад, али све то нас заправо изграђује и сигурна сам да бих у лагоднијим условима живота, сигурно урадила мање. „Нове нужде, рађу нове силе“, што рече Његош. И никада не бих спознала своје праве потенцијале.

Зорица Лешовић Станојевић

(Цео интервју у најновијем броју „Чачанског гласа“)

 

Оставите одговор