Kultura

ПЕТАР ПЕЦА ПОПОВИЋ: ДОБРИ ДУХ РОКЕНРОЛА И БЕОГРАДА

ПЕТАР ПЕЦА ПОПОВИЋ
ДОБРИ ДУХ РОКЕНРОЛА И БЕОГРАДА

 

Прошлонедељно (четвртак, 29. март) приказивање документарног филма „Заробљено време“ о Петру Пеци Поповићу, легенди југословенског и српског рок новинарства, његово и гостовање редитеља Милана Никодијевића, изазвало је пуно узбуђења и емоција током и након пројекције овог врсног документа о једном времену, људима и земљи које више нема и једној бољој будућности од ове у којој живимо, како јунак филма каже. Мала сала Дома културе, не само да је била мала да прими све радозналце (седело се свуда и стајало), већ је била и тесна за све емоције које су просто експлодирале те вечери. Сузе на лицима и код публике, али и код старог новинарског вука, који није крио узбуђење и радост због топлог пријема у граду свог детињства.

Милан Никодијевић, редитељ филма, истакао је да његово познанство и касније дружење са Пецом Поповићем траје пуне 43 године, тачније од 10. новембра 1974… Упознао га је, када је, још  као средњошколац,  са једним другаром био гост на послави шестог рођендана чувене радијске емисије „Вече уз радио“. За организацију је био задужен Пеца, а младићи из Врњачке Бање су присуствовали и проби концерта „Бјелог Дугмета“, који је тад први пут свирао у Београду и групе „Смак“, која је тад тек издала први сингл.
Дуго сам размишљао да направим филм о Пеци и знао сам да он неће пристати на неку класичну форму, биографски филм, где он нешто говори, а да га тридесет људи хвали. Било ми је потребно нешто друго и дошао сам на идеју да кроз причу о Пеци, направимо причу о једном времену, о читавој генерацији и да се дотакнемо, не само рокенрола, већ и социјалних, политичких и других тема у земљи у којој смо живели – истакао је редитељ Никодијевић.
Филм креће са Пецином причом о самим почецима рокенрола на овим просторима и чувеној Гитаријади на Сајмишту, а онда се ређају и приче његових београдских саговорника. А затим, од града до града, од друга до друга, како каже стара Шобићева песма, аутора који се помиње у филму. Саговорници се смењују негде од Триглава до Ђевђелије, мада путовање није ишло тим током. Сигурно најемотивнија прича у филму је она из Сарајева, града за који Пецу вежу многе успомене и драги људи, а многих попут Пимпека, Боде и другова из „Индекса“ нема више међу нама. Ту су и потресне ратне приче, попут оне, кад се за време опсаде, кад су пљуштале бомбе и гранате на све стране, спашавала, не само глава, већ и оно најдрагоценије, попут нарамка старих бројева „Џубокса“ – ревије за рок културу, коју је уређивао својевремено Пеца Поповић. Потресна је и прича о садашњем опустелом времену, коју казује Зоран Реџић, некадашњи басиста „Дугмића“. У Загребу, у некадашњем „Југотону“, отворен је уз Синишу Шкарицу и прави магацин сећања, у који су похрањени сви они драгуљи југословенске забавне и рок музике. Не треба заборавити ни Пецину причу о томе и да су се Енглези дивили чињеници да је један поп певач попут Чоле, продавао у оно време милион носача звука (плоча и касета), што је за поштовање и у колевки европске модерне музике. Свакако отрежњујућа је и она порука Зорана Предина, певача групе „Лачни Франц“ , мариборске групе, о томе да су Словенци сањали излазак са Балкана, а онда, након свих ових година, открили Балкан у себи, у свом срцу и души.

Након пројекције Пеца је говорио о обавези коју је осећао да сада, када је остарио, не заборави боље од себе и ово је дуг према таквим људима и према заједничком сну који су делили.
Многи људи цео свој живот проведу радећи оно што не воле, а онда много труда, новца и времена уложе у неки свој хоби. Ништа тужније од тога нема. Радио сам оно што сам волео, цео мој живот је мој хоби и све што волим и до чега ми је стало – истакао је Пеца Поповић и додао да је два највећа концерта у Београду икад (концерт код Хајдучке чесме и концерт за милион људи на Божић ’97) радио бесплатно, пуним срцем.
Како може  да се плати нешто што нема цену? Учествовати у нечему, што је тако важно за велики број људи и осетити ту слободу која не може да се купи је нешто што заувек остаје у души – нагласио је познати новинар.
Чачак је и град у коме је Поповић одрастао и неизбрисива су сећања на породице Оцокољић, Ашкенази, али оне којих више нема у Чачку, Ђорђевићи, Цвијовићи. Са Бором Ђорђевићем (млађи Пецин брат) наш јунак је возио бицикл до Парменца и тамо су пецали, а тада осмогодишњи Бора био је успешнији риболовац од три године старијег брата.
Поносан сам што сам био у близини једног Пурише Ђорђевића, Тикала, Киће, Жељка Обрадовића, Владана Матијевића. Жао ми је што нисам упознао Бранка Кукића. Радо се сећам и Пуркетове приче о Точковом оцу, музичару који је свирао викендом у хотелу „Париз“ у предратном Чачку. Једне такве вечери, гурајући се да чује певачице са радија које су суботом певале у „Паризу“, шеснаестогодишњи Пуриша упознаје и једну од „ноћних дама“ у акцији, која за своје услуге тражи двадесет динара. Наш младац за свој улаз у свет одраслих није имао довољно новца, морао је да украде и прода слику и две књиге из куће, али џаба, имао је свега 17 динара, мало да плати за љубав. Идућег пута је прикупио остатак, али касно, те ноћи, односно јутра, кренуло је шестоаприлско бомбардовање Београда – рекао је за крај емотивног и надахнутог обраћања чачанској публици Пеца Поповић и поручио да чувамо јединствени дух Чачка.
За крај, Милан Никодијевић се захвалио главном јунаку свог филма, који је многе од нас формирао као људе, као што су и други њега и да је ова филмска прича дуг његове генерације према Петру Пеци Поповићу. Редитељ је обећао и вишеделну серију у којој учествује више од сто саговорника.
Филм „Заробљено време“ имао је двадесет пројекција веома успешних у земљи и иностранству. Ова у Чачку дуго ће се памтити.

 

Душан Даријевић

Фото: Ивана Васојевић

Оставите одговор