POVODOM KONCERTA SVETSKOG VIOLINISTE NEMANJE RADULOVIĆA U ČAČKU

(EKSKLUZIVNI INTERVJU OBJAVLJEN U NOVOGODIŠNJEM BROJU “ČAČANSKOG GLASA”)

Autor: Zorica Lešović Stanojević

MUZIKA MORA DA PUTUJE…

Koncertom violiniste svetske reputacije Nemanje Radulovića, najavljenim  za 5. februar 2017. godine, Čačak će nesumnjivo biti privilegovan grad, a sudeći po interesovanju publike iz okruženja i svojevrsni regionalni centar događaja visoke kulture. Posle tri meseca pregovora i dogovora sa rukovodstvom Doma kulture, pre svega, zahvaljujući angažovanju glavnog urednika programa Vesne Petrović, nakon koncerta koji će imati u Beogradu na “Kolarcu”, Čačak će ovog puta biti jedini grad  u Srbiji, u kome će sa svojim saradnicima nastupiti ovaj mladi virtuoz. Privilegija je tim pre veća, jer se njegovi koncerti zakazuju na dve godine. Na ovaj ekskluzivan intervju Nemanja Radulović je pristao 24. decembra u Beogradu.

NEMANJA RADULOVIC 3 OVOOO

Nemanja Radulović je rođen 1985. godine u Nišu. Kao vunderkind je već sa osam godina imao svoj prvi nastup, sa 14 je primljen na Visoki nacionalni konzervatorijum za muziku u Parizu, u klasu profesora Patrisa Fontanaroze, koji je imao presudan uticaj u njegovoj “munjevitoj karijeri”, kao i profesor Dejan Mihailović na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Majstorske kurseve pohađao je kod čuvenih violinista Jehudija Menjuhina, Xošue Epštajna i Dejana Mihailovića. Održao je više od 900 koncerata u gotovo svim prestižnim dvoranama sveta i osvojio brojne nagrade. Harizma kojom osvaja publiku i osoben stil nastupa i muziciranja su ono po čemu se prepoznaje i pamti Nemanja Radulović…

 

OVO NIJE ZA MENE POSAO, NEGO LJUBAV

Da li je Vaš dolazak u Čačak potvrda visokog profesionalizma i činjenice da je kultura zaista globalno dobro? Obično čujemo od velikih umetnika da nema malih i velikih uloga, malog i velikog koncerta, postoji samo dobro, ili loše urađan posao. Šta Vam je bio motiv da dođete u jedan mali grad i da nam priuštite ovo veliko zadovoljstvo?

-Ja ne pravim razliku između medija, između manjih i velikih gradova, mislim da muzika treba svuda da bude. Volim da sviram i u Njujorku i u Tokiju, ali ne pravim razliku između ljudi. Iz iskustva, moram da kažem, od kako se bavim ovim poslom, iako ne mogu da kažem da je to za mene posao, nego zaista ljubav, shvatio sam, u bilo kom gradu da svirate, bitna je organizacija i bitna je publika. I kada osetite da ljudi zaista žele da im svirate, pa, ništa lepše. Kada vas neko zove, da li svirali u Čačku, ili u Leskovcu, Nišu, Aranđelovcu, ili u Beogradu, meni je zaista svejedno.

Koji repertoar ćete predstaviti čačanskoj, odnosno regionalnoj publici, pošto postoji veliko interesovanje za ovaj koncert?

-Prvi deo koncerta biće veče kamerne muzike sa našom violončelistkinjom koja živi već godinama u Parizu, Majom Bogdanović, a inače smo drugari iz Muzičke škole “Kosta Manojlović” u Zemunu, od tada se znamo, i sa mojom francuskom pijanistkinjom Lorom Favr-Kan, sa kojom sarađujem, evo već 12 godina i delimo scenu. U drugom delu predstavićemo naš poslednji album, koji smo snimili za “Dojče Gramofon”, izašao je u oktobru, a posvećen je Bahovoj muzici. Svaki koncert je nešto novo.

6

 

 

 

Bez obzira što sviramo iste kompozicije, mi ih nikada ne izvodimo dva puta isto, emocija i kreativnost su drugačiji. Sarađujem sa nekoliko kompozitora, tu je i Aleksandar Sedlar, imao sam sreću da neke njegove kompozicije po prvi put izvedem pred publikom. Čak ćemo svirati i u Čačku njegove aranžmane. Preuredio je Bahova dela napisana za solo violinu. Iskomponovao je celu orkestarsku pratnju, tako da je apsolutno svoju viziju preneo kroz već postojeću Bahovu muziku i eto, to su meni izazovi. A na bis? Ha, ha, ha, neće biti onda iznenađenje, ako kažem…

Moraju li talentovani ljudi iz Srbije da odu da bi napravili karijere i moraju li roditelji da prodaju svoje stanove da bi podržali svoju decu? To su uradili roditelji Novaka Đokovića, Vaši, i ko zna koliko još porodica za koje ne znamo, a koje na taj način rizikuju da bi pomogle svojoj talentovanoj deci?

-Ja ne znam kakvo je sada stanje, zato što ne živim u Srbiji, ali u kontaktu sam i dalje sa mnogim prijateljima i porodicom, i znam da nije lako. Ali, sa druge strane, i sa ove distance, kako su prošle godine, ja mogu da kažem – moji roditelji su, po meni, učinili pravu stvar i zaista sam im zahvalan do kraja života i celoj mojoj porodici, koja je podržala ceo taj put, jer u ono vreme, kada je bio i rat i bombardovanje i sve ostalo, sada shvatam, da ne možemo apsolutno ništa da očekujemo od države koja je u takvom stanju. Mislim da, što se života jednog muzičara tiče, ili sportiste, najbitnije je da se što više putuje, da se upoznaju druge kulture, zato što kroz to upoznavanje i sazrevanje kroz život, mi naučimo mnogo toga o našem poslu. Muzika nema granice i treba što više da se putuje, da se živi na raznim mestima, ne samo da se ide iz Srbije, nego i ljudi sa strane da dolaze. Evo, na primer, Lora dolazi već treći, četvrti put u Srbiju, obožava ovde da dođe i obožava i našu publiku. Baš smo pričali pre neki dan, raduje se što će svirati i van Beograda, tako da mislim da je to najbitije, da muzika putuje.

MAGIČNA SCENA

Više puta je u svetu muzičke umetnosti rečeno da muzika nije instrument, muzika je čovek koji tom instrumentu daje dušu, daje mu život. Vi ste dušu dali violini, zašto baš violini, kada ste otkrili svoj afinitet prema ovom instrumentu?

-To je jako brzo krenulo. Mama me je odvela u Muzičku školu u Nišu, oni su mi tu testirali sluh i da li imam neki talenat, i onda su profesori propozirali violinu i tako sam ja krenuo. Ono što me je zaista odlučilo, što je bilo par meseci kasnije, bio je moj prvi nastup na sceni. Meni je scena bila nešto apsolutno magično, kao magična kutija, gde se mnoge stvari dešavaju i to uz muziku koju volim da sviram, tako je i danas.

Meni je to nešto potpuno drugačije, nerealno, a u isto vreme i realno, zato što možete da budete bilo ko na sceni. Možete da odaberete karakter, ili čak više različitih karaktera, koji želite da branite u jednoj istoj partituri, tako da je to vrlo interesantno, da idete iz jednog života i da postanete neko drugi, barem za vreme koncerta.

Kad umetnost postane igra, onda je već usavršena. A da nije bila violina, šta bi bio Vaš izbor?

-Da nije bila violina? Pa, ja sam kasnije krenuo da sviram i violončelo i vioulu, ali nekako sam se sa violinom najbolje osećao u tom periodu i zbog repertoara koji je bio stvarno divan. Violinu uvek nekako možete da negde stavite, i u modernoj muzici ona dobro zvuči, i naravno, u klasičnoj. Repertoar je genijalan u tim nekim romantičnim koncertima i sa klasicizmom. Sam Mocart je napisao pet i više koncerata za violinu, tako imate stvarno dosta toga. Ja uvek kažem, žao mi je samo što znam da neću toliko dugo živeti i da živim do devedesete, neću uspeti da sve kompozicije odsviram koje su napisane za violinu.

Vi ste bili vunderkind definitivno, ali, da li Vam se kao i svakom detetu dogodio u nekoj fazi odrastanja otpor prema Muzičkoj školi i obavezama u njoj?

-U Muzičkoj školi ne, u jednom periodu kada smo stigli u Pariz, imao sam jednu malu sumnju. Čak nije bio ni otpor, nego sumnja, da li zaista treba ovim da se bavim, ustvari to je možda bio čak i neki nesvesni pritisak, napustite jednu zemlju, počnete novi, drugi život u drugoj zemlji, pritisak i sa studijama, i sa drugim stvarima, i sa finansijama. Mislio sam, možda nije to – to, možda bi trebalo da se bavim nečim drugim i onda su mi roditelji rekli da će biti uz mene bilo šta da odlučim i onda sam znao da će to biti violina. Zato što sa njihove strane ja nisam imao apsolutno nikakav pritisak, bez obzira što su sve to prodali i krenuli da se time bavimo i da proširujemo naše živote. Eto, zahvaljujući njima, ja sam nesumnjivo na ovom mestu.

“ROK ZVEZDA U KLASICI”

Način na koji Vi svirate na svojim koncertima “izvukao” je klasiku iz uštirkanih manira, kravata, toaleta. Kada ste i kako odlučili da budete romantična “rok zvezda u klasici” i da na taj način popularišete klasičnu muziku? 

-Mislim da svako, ko zaista voli ono čime se bavi, on se trudi stvarno da priča o tome. Da li kroz medije, da li na društvenim mrežama, da li kroz samu muziku i na samom koncertu, da prezentuje to onako, kako zaista veruje da može, da bi što veći broj ljudi uspeo da dođe u kontakt sa tim čime se bavi.

 

Tako da sam i ja samo zaljubljenik u moju muziku kojom se bavim i želim da je podelim sa svim ljudima, i onima koji je slušaju i poznaju, i onima koji je ne poznaju, i da ne pravim granicu. Svako ima pravo da je upozna.

Da li Vam je neko iz tog strogog, konzervativnog sveta zamerio taj razbarušeni, Mocartovski, Amadeus stil, kožne pantalone, dugu kosu…?

-Pa naravno, uvek tu ima komentara, ali ne živim zbog komentara, nego živim isključivo zbog ljubavi prema muzici.

 

KONCERT KAO DOBRA ŽURKA

Kažete da svaki koncert mora da bude i “dobra žurka”. Nastupali ste na svim meridijanima sveta, pa gde Vam je bila najbolja žurka, gde ste se Vi lično najbolje proveli?

– Ne bi bilo fer da izdvajam neki koncert, ali mogu da kažem da svaki put kada sviram u Srbiji, postoji neka doza, da kažem i odgovornosti, a i dobijem toliku podršku od naše publike, od naših ljudi, da mi je zaista prelepo da ovde sviram. Nije mi se desio nijedan koncert u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, u Aleksandrovcu, da je bilo bez veze… Ljudi i putuju kroz Srbiju da bi došli. Sećam se koncerta u Studentskom parku pre godinu i po. Došla su dva autobusa iz Niša da podrže taj koncert, i to mi je baš značilo puno. Tako da eto, u Srbiji mi je lepo, mada i u Parizu mi je lepo kada sviram, zato što je tamo moj drugi dom. Pokušavam svaki put da uspostavim kontakt sa publikom, čak i kada sviram negde prvi put, ponašam se sa poverenjem u publiku i svako ima pravo da nam to vrati, ili ne.

Vi spadate u umetnike koji ne kriju svoje emocije na sceni, u one koji poštuju svoju porodicu, koji se ne stide zemlje iz koje dolaze, koji rade humanitarne koncerte… Da li svojoj mladoj publici i učenicima ponekad kažete da je, žargonski rečeno, “cool” biti obrazovan i vaspitan momak u ovom vremenu devastiranih vrednosti?

-Meni je to sasvim normalno, to zavisi od vaspitanja i od afiniteta koji imate prema životu. Ja sam umetnički tip i mislim da kada se ne bih bavio violinom, sigurno bih radio nešto u tom umetničkom svetu, zato što je to svet pun maštanja, pun misli i putovanja. Na jednom ste mestu, ali kroz muziku i umetnost putujete i zamišljate da ste, ne znam, u ma kom delu sveta. Mene to zaista čini bogatim i zaista me hrani, tako da mislim da je zaista “cool” maštati i biti veliko dete, ustvari.

Kažete da su Vam ljubav i porodica najvažniji, ali ste i neko ko želi da se zabavi i stalno traga za srećom. To je to dete u Vama?

-Kada pogledam sebe uveče, shvatim da sam ja srećan čovek. I ujutru, ali tu sreću pokušavam konstantno da održim, zato što posao kojim se bavim ima dosta i obaveza i poznanstava, ljudi sa strane, dosta različitih energija. Ali znam da mi najveću sreću daje ta ljubav prema muzici i ljubav generalno, i mislim da sve potiče iz ljubavi i ta sreća. I naravno porodica, koja je uvek tu kada se završi koncert i kada se vratim kući, pa ništa lepše, mislim, kad imam nekoga s kim mogu da podelim ono što sam doživeo.

Da li i dalje svirate na violini iz 1765. godine?

-Promenio sam violinu. Sviram na jednoj violini već par godina, tako da sam srećan i zbog toga, zato što smo se pronašli.

Ko je od Vaših prethodnika izvršio najveći uticaj na Vas, da ne pitam ono stereotipno ko Vam je bio uzor?

-U Srbiji je to bio profesor Dejan Mihailović, koji je znao da podeli znanje sa svim njegovim studentima, na sasvim individualan način i potpuno drugačiji, i svi smo postali potpuno drugačije umetničke ličnosti. On je imao tu slobodu da svakoga od nas upozna i bez ikakve zadrške, i sa potpunim poverenjem nam je uvek govorio da maštamo i da mislimo svojom glavom, da sami kreiramo svoju ličnost, da ne ličimo jedni na druge. Tako mi je on bio velika podrška i velika inspiracija. Kasnije je to bio, naravno, moj profesor Patris Fontanaroza sa kojim sam radio par godina, evo sada njegova deca sviraju u ansamblu “Double sense”, i nastupiće i u Čačku, i naravno porodica, oni su mi uvek bili inspiracija.

SVAKOM ČOVEKU POTREBNI: SREĆA, LJUBAV I HRANA…

Moskva Vam se ostvarila, Pariz Vam je sudbina, očigledno, a Beograd obožavate, kako ste rekli, i Niš, zavičaj je zavičaj. Da li u nekoj životnoj perspektivi vidite sebe ponovo u Beogradu?

-Ja često dolazim, nekad bukvalno i na jedan, ili dva dana, zato što mi prija energija koja je ovde u Srbiji i imam tu zaista mnogo dobre prijatelje, koji su tu za sve vreme koje ću provesti ovde, u to sam apsolutno siguran. Ali, ne drži mene mesto. Volim da putujem kroz ceo svet, da upoznajem razne ljude, kulture i razne slojeve društva. Mislim da je jako bitno da se dobro osetite među svima, zato što muzika ne pravi razliku među ljudima, iako nažalost, u realnosti ta razlika postoji. Ali tada shvatite da je svakom čoveku potrebno apsolutno isto: i sreća, i ljubav, i da ima šta da pojede, to su te tri najvažnije stvari.

ŽELJA, RECIMO LOS ANĐELES

Gde još niste svirali, šta Vam je neostvarena želja i kakvi su Vam ciljevi dalje?

-Ako kažem, možda se neće ostvariti (smeje se…) A, možda će se i ostvariti. Ima tu raznih umetnika sa kojima bih voleo da sarađujem, ima tu dosta planova, videćemo, za par godina. Dvoranu, ne znam, nisam svirao recimo u Los Anđelesu, to bih voleo da sviram. Od tih nekih velikih dvorana, Rusija mi se ostvarila, dobili smo poziv da idemo ponovo, tako da mi je to drago, ustvari, uvek mi je drago kada se negde vratim ponovo, onda je još veća odgovornost.

Hoćete li i dalje eksperimentisati sa repertoarom? Na Vašem repertoaru se nalaze i prerade?

-Da, meni muzika ide sve zajedno, skupa. Volim našu tradicionalnu muziku. Moj glavni repertoar je klasična muzika i koncerti sa orkestrima, kao solista i kamerna muzika. Evo, u ovom periodu najviše sam se posvetio Bahovoj muzici, i zbog tog albuma, i zato što mi u ovom trenutku njegova muzika prija. Voleo bih da malo više uđem u Bramsov život. U jednom periodu sam dosta svirao njegovu muziku, pa sam onda napravio jednu dužu pauzu, sada bih voleo polako da se vratim. Ali naravno, sa ansamblima “Double sense” i “Đavolji trileri” sviramo i neku drugu vrstu muzike i što da ne?

Zato se na Vašim koncertima zigra kolo u Parizu, pa se i zaplače na “Zajdi, zajdi” u Japanu, tako da na taj način popularišete i etno muziku sa ovih prostora, a naročito Vam, kažete, godi makedonski zvuk?

-Volim taj jug, volim njihove pesme i njihovu emociju u tim pesmama, koja je zaista i harmonski i muzički za mene apsolutno dirljiva. Zato što često putujem pokušavam da vežbam barem dva sata dnevno. Mislim da je jako bitno da se održava ta fizička forma. Interesantno je, eto, to je novo, u Beogradu sam prihvatio da radim sa mladima, već sam imao priliku u Francuskoj to da radim. Ne toliko često, ali jednom godišnje postoji Akademija gde intenzivno radim sa mladima. Mislim da je to možda i najbitnija stvar, zato što onda delite neko vaše znanje sa mladim talentima koji će sutra edukovati nekog drugog isto, bila to publika, ili mladi violinosti, tako da mi prija i ja dosta učim od njih. Čak i ako neko ima neke tehničke nedostatke, ako ima taj umetnički izražaj, meni je to prelepo, samo da ima taj umetnički doživljaj. A malo jeste komplikovano što se vremena i putovanja tiče, ali kada nešto volite nije teško.

NE PROPUŠTAM…

Šta je to što nipošto ne biste dnevno propustili, imate li neki svoj ritual koji negujete, za dušu i telo, i muziku?

-Razgovor sa mojim najbližima, kafu i cigaretu, da i cigaretu…

I šta na kraju Nemanja Radulović najradije kuva?

-Da, volim da kuvam razne stvari. Ja ne volim da kuvam svaki dan, ali volim da se skupi puno ljudi kod kuće i da eksperimentišem, kako u muzici, tako i u kuvanju. Ne kuvam po receptima, nego onako kako mi dođe inspiracija, šta imam u frižideru. Volim da spremam povrće sa raznim ukusima i razne paste.

Kada bi Vas neko pitao ko je Nemanja Radulović u nekoliko reči, rečenica, šta biste mu odgovorili?

-Čovek koji voli život. I muziku, naravno to ide zajedno…

UMETNIK TREBA DA PRATI ONO ŠTO OSEĆA

O skretanju umetnika u komercijalni populizam?

-Ja mislim da svako ima svoj put. I svako radi ono što je njemu potrebno i zaista ne osuđujem. Osuđujem samo kada neko radi nešto protiv svojih ubeđenja. Zato što se to onda vidi, to onda i publika oseti i onda mi bude krivo kada vidim neke velike talente koji rade nešto drugo. Umetnik treba da prati ono što zaista oseća i u tom pravcu da ide.

SELIN DION, JEDAN OD NAJSAVRŠENIJIH GLASOVA

Šta slušate osim klasične muzike, koga izdvajate na svetskoj sceni? 

-Apsolutno sve. Mislim da je jedan od najlepših glasova koji postoji, pričam isključivo o glasu kao instrumentu, glas Selin Dion. Nisam veliki ljubitelj muzike koju peva, ali sam ljubitelj njenog glasa, tog instrumenta, zato što zaista mislim da je to jedan od najsavršenijih glasova koji postoji. Inspiracija, ima tu raznih muzičara. Marta Argereš mi je životna inspiracija, čak i neki muzičari koji nisu više fizički tu, kao Žaklin Dipre, Isak Štern, ljudi koji su ustvari odavali utisak da pokreću ovu planetu. Kada ih slušam, kada ih gledam, kroz njihovu kreaciju, apsolutno imam utisak da su oni glavni na ovom svetu.

 

Ostavite odgovor