Uncategorized

ПОЛА ВЕКА ЏИМИЈА БАРКЕ

ПОЛА ВЕКА ЏИМИЈА БАРКЕ

У понедељак, 26. фебруара, у великој сали Дома културе, приказана је специјална пројекција обновљеног и дигитално рестаурисаног култног југословенског филма из 1967. године „Кад будем мртав и бео“, Живојина Павлoвића, у оквиру пројекта Југословенске кинотеке и уз подршку компаније VIP Mobile – „VIP KINOTEKA“  за очување српске филмске баштине.

Након успешног старта пројекта „ВИП КИНОТЕКА“ у јануару, са приказивањем рестаурисаног и дигитализованог филма „Ко то тамо пева“, у фебруару је дошао на ред за приказивање широм Србије и легендарни „педесетогодишњак“, филм „Кад будем мртав и бео“, Живојина Павловића са јединственим јунаком Јанком Бугарским – Џимијем Барком, улога која је прославила једног од највољенијих глумаца Југославије Драгана Гагу Николића.

Хладни фебруарски понедељак је утицао да публике у Чачку не буде у великом броју, а на посету је свакако утицала и чињеница да је публика недавно Павловићев филм могла да види и у оквиру филмског програма недељом на РТС 2.

Филм је настао давне ’67, важне године за југословенски филм. У Пули, исте године, поред филма „Кад будем мртав и бео“, који је добио „Златну арену“ за најбољи филм и режију, приказана су и све сама ремек дела „црног таласа“: Скупљачи перја“, Александра Петровића, „Љубавни случај“, Душана Макавејева, „Јутро“, Пурише Ђорђевића, још један сјајан филм Жике Павловића „Буђење пацова“, као и одлични филмови „Хасанагиница“, Миће Поповића, „Бреза“, Анте Бабаје, „Мали војници“, Бате Ченгића, „Догађај“, Ђорђа Кадијевића. У изузетно јакој конкуренцији, заслужено је тријумфовао „Кад будем мртав и бео“, захваљујући одлично режираној и добро написаној причи (сценаристи Гордан Михић и Љубиша Козомара) о младом згубидану, сезонском раднику и локалном шерету Јанку Бугарском, који је у детињству чвркнут шрапнелом у тинтару, па и није баш за школу, остаје без јадног посличка сезонског радника у убогој провинцији и са девојком Лилицом (Неда Спасојевић) креће у свет. Од мајке праље, нема неке вајде, мора сам да се сналази, тако да на неком градилишту, где долази, искористи прилику да у тренутно празној радничкој бараци покупи јадне пролетерске буђеларе и збрише на време. Међутим, потера ипак креће, Јанко је приморан да побегне и остави Лилицу. Мота се по језиво каљавим, убогим паланкама, по запуштеним станицама, пијацама и вашарима. Онда у сред провинцијског блата среће Душку (Ружица Сокић), краљицу вашара и кафана, остарелу естрадну звезду, којој је симпатичан млади згубидан, у трци за срећом. Душка из љубави и симпатије почиње залудан посао, да од младог Јанка направи певача, естрадну звезду Џимија Барку. Џаба, кад Јанко нема везе са певањем, али му се допада да на лак начин долази до преко потребних пара. Управо на ову фору, смелост Драгана Николића да запева на филму, а нема појма, упецао се и редитељ Павловић, који је улогу Џимија Барке наменио Борису Дворнику, тада на одслужењу војног рока. Дрскост и шарм, које је Николић позајмио Џимију су били неодољиви, не само за искусног редитеља, већ и за публику и та магија траје до дан данас.

Све у филму врца од доброг хумора и чисте ироније. Млади човек у проблему, који нешто хоће, а ни сам не зна шта и главни глумац, који то одлично капира и успева у намери да створи тако убедљивим и стварним главног јунака, тако да публику на време, певајући грозно на вашару, увлачи у причу и тамни вилајет српске паланке и тадашњег, а богме и садашњег српског друштва. Прст у око и ироничан однос према митовима социјалистичке Југославије (НОБ, ЈНА и власт радничке класе), све оно што је било свето тадашњем режиму и ми видимо лицемерно друштво у распаду. Џими се спрда са партизанском борбом, упоређујући своју невољу из детињства са мукама партизана у рату, на све стране видимо незадовољне раднике и штрајкове у тзв. „политичким фабрикама“. Атмосфера у једном забаченом војном гарнизону подсећа на све, само не на трећу, или већ коју по снази војну силу у свету.

У таквом окружењу, потпуно супротном од оног из пропагандних журнала, некако плови главни јунак у друштву певаљки, курви и акохоличара. Успева чак и да заведе наивну зуботехничарку и да је поведе у свет, у Београд, на такмичење младих певача. Е, ту стварност добро опали по глави самоувереног, a у ствари незрелог, неоствареног, пуног фрустрација типа, жељног живота и успеха по било коју цену. Међутим, Београд није Свилајнац из ког стиже Џими, бар се упиње и труди да то не буде, тих раних шездесетих, жели да је у сkладу са неким срећнијим и задовољнијим светом коме тежимо. У моди нису „народњаци“ и репертоар који једино познаје Џими, „Марамица, свиленица“.

Наравно, фијаско нашег јунака међу извођачима и певачима, нове, светске бит музике је неминован. Следи повратак у „пакао“ из којег је све време бежао и желео да се трајно од њега одвоји. На том путу у нигде, прати га и стара познаница Лилица, сад већ искусни џепарош и преварант. Редитељ води своје јунаке тамо где је све и почело, код Милутина (Слободан Алигрудић) бахатог и окрутног шефа, склоног уценама и сексуалном искоришћавању малолетница. Џими покушава да га уцени „шатро“ трудном Лилицом, али стари лисац открива превару, долази до сукоба са Џимијем, који га мангупски среди и понизи пред осталима. Матори јарац, понижен и увређен, спрема освету, а лежерни и самоуверени Џими је неопрезан и то га кошта главе. Смрт, га сустиже на најнезгоднијем месту, тамо где и „цар иде пешке“. Сјајна метафора и затворен девети круг пакла у ком смо живели и живимо.

Млад човек, пун живота, тражи своје место под звездама, али га околности и друштвена стварност претварају у нешто сасвим друго, у оно што би можда и желео да буде, али не може. У потрази за идентитетом и оним што стварно јесте, мисли да ће преварити живот и неумитну судбину, али спаса нема, ђаво долази по своје. Зналачки и храбро урађен филм, једног од најбољих редитеља које смо имали. Овај филм, данас овако сређен и технолошки умивен, злокобно и опомињуће стоји изнад наших глава да никад не заборавимо где, како и са ким живимо и да не дозволимо да нас животне околности претворе у једног лузера, губитника, попут Џимија Барке и да о нашим животима не могу одлучивати сподобе какав је Милутин.

Душан Даријевић

Оставите одговор