Kultura

„ПОСЛЕ ПОТЕРЕ“ И „БЕЗ ДРАГИ МОЈИ“

КЊИЖЕВНА ПРОМОЦИЈА РОМАНА И ЗБИРКЕ ПРИЧА БЕОГРАДСКИХ ПИСАЦА ЗОРАНА ЋИРИЋА И ЛИДИЈЕ ЈЕЛИСАВЧИЋ ЋИРИЋ

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

Нове књиге двоје Ћирића који су кренули свако својим путем, али их списатељство, поред осталог, и даље спаја, Књижевни програм Дома културе представио је у уторак, 6. новембра. О ауторима је говорила уредница програма Милкица Милетић, а у својству књижевног критичара новинар и универзитетски професор Ана Стишовић Миловановић. Било је речи о делима београдских аутора, роману „После потере“ Зорана Ћирића и збирци прича „Без драги моји“ Лидије Јелисавчић Ћирић, Чубурке, у издању “Солариса“, која од свог краја и у својој трећој књизи након романа и збирке песама – не одустаје.

Наслов збирке прича „Без драги моји“ Лидија Јелисавчић Ћирић, упућује на лицемеран однос људи који се држе форме са „лажним покрићем“ и њену жељу да јој се људи којима није драга обраћају са „драга моја“. Из реалистичке перспективе ауторка инсистира на међуљудском поштовању, нарочито у књижевном кругу и свету у коме, како каже, нико ником није драг, јер постоје огромне сујете. Књига је урбане тематике, писана у жаргону, који Лидија негује.

Милкица Милетић, Лидија Јелисавчић Ћирић и Ана Стишовић Миловановић

-И зато, да се више не фолирамо, ја се овом књигом обраћам лепо „без драги моји“. И ја сам таква, али оно што људи раде ценим и поштујем. Јунакиња свих прича у овој књизи је Кили, симболичног имена, „убица“, попут „ Кил Бил“, а то је мој омиљени филм, и она нам прича свој интимни живот без табуа, има пуно љубави, пуно мржње, убиства, самоубиства, прекида трудноће. Она нам приповеда о својој нежној и осећајној души која свима жели и хоће да помогне, али има убилачки став, јер не жели да покаже своју сентименталну страну. Јуче сам је читала и почела да се смејем и плачем, а имала сам утисак да читам нешто ново и схватила сам да сам урадила праву ствар. Основно у свим овим причама је да моја јунакиња хоће да исправи свет, хоће да поправи непоправљиво, али она од своје борбе не она одустаје – наводи Лидија Јелисавчић Ћирић.

Зоран Ћирић, песник, приповедач, романописац, оправдано одсутан са промоције, иако најављен, добитник је НИН-ове награде, награде „Бранко Радичевић“, “Пекићеве“,  а 2002. године проглашен је у Народној библиотеци Србије најчитанијим аутором, што је свакако највеће признање које један писац може добити. Наслов „После потере“ је његов тридесети роман. За његово списатељство карактеристичан је хронотип, простор и време у коме се прича одиграва, истакла је Ана Стишовић Миловановић, а јунак новог романа има асоцијативно име Петроније Чарнојевић, у коме се спајају два историјска контекста и личности… Радња се одиграва у деведесетим годинама прошлог века, страхотама грађанског рата и времену потпуно изврнутих моралних, културних и свих других вредности. Отуда је Ћирићев јунак у дилеми и личном процепу – „Како остварити смислено трајање, а не постати део тог језивог циркуског вртлога, како повући границу између кодекса части коме га је мајка учила и помирити се са бизарним, натуралистичким, хладнокрвним испаљивањем метка у нечије чело…“. Црни Петар тада има 23 године и осам месеци, а већ је најтраженији криминалац у Европи. Где је граница између добра и зла, разматра Зоран Ћирић, а фасцинира и његово описивање свих простора у којима се радња одвија до невероватних детаља, истиче критичарка Ана.

-У роману „После потере“, „магичног Ћире“, како га неки критичари називају, поново имамо неприлагођеног јунака који покушава да из свеколиког злог света извуче нешто добро и да неким својим личним Док Донкихотовским подвигом, дође до нечег што би било смислено живљење. Јунак је имао двојак идентитет, а његово име указује на дубљу везу са српском литературом и свим оним обрасцима које српска књижевност нуди када говори о знаменитим и чудесним појединцима јунацима који су спремни на сваку врсту подвига. Нажалост, Петроније Чарнојевић постаје Црни Петар кога јуре и полиција и војска, чак и неки грађани, што је и најинтересантнији и најузбудљивији део приче – рекла је, поред осталог књижевни критичар Ана Стишовић Миловановић.

-Лидија Ћирић је писац, ја волим да употребим мушку реч за женску литературу, онда када иза тог књижевног текста стоји озбиљан наум и чврста рука. То је јако важно, јер тај термин женска литература, углавном указује на списатељице које болују од патетике, повишеног емотивног стања, што се за ову прозу не може казати. Свој књижевни рад Лидија је започела романом „Реквијем за један да“, потом збирком песама „Кабаница за сузе“ и ова приповедна збирка представља интересантан искорак у нову приповедну форму, али тема је варирана у односу на претходни књижевни рад. Ово је урбана проза, духовита, врло промућурна, мудра прича, која је пре свега, прича о Чубури, једном красном делу Београда, али ја волим да кажем, не постоје локални писци. Многи писци су прославили своје завичаје, али то никако не значи да су њихове теме локалне. Судбина њене јунакиње ове збирке је судбина многих жена, само што Кили има особину, коју би требало да има свака жена у овом добу. Она се не предаје, она неће клонути ни онда када је најтеже, свим страхотама у себи и око себе супротставља се хумором, вером у људе, вером у доброту и љубав, што признаћете, данас врло недостаје – рекла је поред осталог Ана Стишовић Миловановић.

 

 

 

 

Оставите одговор