Kultura

ПОЧАСТ ЧАЧАНСКИМ И ВАЉЕВСКИМ ЈЕРМЕНИМА

МОНОГРАФИЈА МР МАРИЈАНЕ МАТОВИЋ „ЈЕРМЕНИ У ЧАЧКУ: 1885-1950“ ПРОМОВИСАНА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У ВАЉЕВУ

Чачак и Ваљево недавно су на достојан начин одали почаст српским Јерменима, њиховим породицама, прецима и њиховој отаџбини Јерменији. Чачани су то учинили монографијом „Јермени у Чачку: 1885-1950“ библиотекара мр Маријане Матовић, а Ваљевци изложбом „Јермени у Ваљеву – оставштина за будућност“, званично отвореном 19. маја, у оквиру манифестације „Ноћ музеја 2018.“ Уз изложбу је штампан истоимени каталог, добрим делом базиран на монографији о чачанским Јерменима.

Тим поводом, на позив Јелене Николић Лекић, директорке Народног музеја у Ваљеву и историчарке Марине Ћировић, кустоса ове установе, 7. јуна, у Галерији ваљевског Народног музеја представљена је сродна монографија »Јермени у Чачку: 1885-1950», издање чачанског Народног музеја, 2017.

-Случајно или не, књига о чачанским Јерменима писана је упоредо са истраживањем Марине Ћировић о историјату јерменске заједнице у Ваљеву за потребе изложбе на којој су се, поред бројних фотографија, докумената, књига, трговачких рачуна, могли видети и лични предмети породица Техлиријан-Марковић, Баронијан и Дер Хазарјан, чији потомци и данас живе у граду на Колубари – прича Маријана Матовић, након повратка са промоције у Ваљеву.

У пригодном амбијенту ове репрезентативне изложбе, одломцима из књиге, промоцију је отворила Марина Ћировић, а публици се својом беседом, у својству уредника монографије, обратила Делфина Рајић, директорка Народног музеја из Чачка, истакавши да „ова капитална монографија некадашње српске Јермене на достојан начин враћа у колективно памћење, чиме превазилази локалне и националне оквире и добија међународни значај.“

Оживљавајући носталгична сећања на стару чачанску варош, Маријана Матовић је том приликом нагласила да „Ваљево има ту срећу да га и дан-данас краси чувени Тешњар, који памти турска времена, где су до данас сачуване радње јерменских трговаца. На жалост, за разлику од Ваљева, у некадашњем најужем трговачком језгру у строгом центру Чачка, старих радњи и дућана одавно више нема. После Другог светског рата неосетљиви модерни урбанисти готово у потпуности су изменили лице града, који је умногоме изгубио некадашњу лепоту и драж… До данас је преживело свега неколико репрезентативних старинских здања, а нама је једино остало да жалимо за старим Чачком са пожутелих фотографија и разгледница…»

-Управо у том предратном, космополитском Чачку, живело је много више других националности и конфесија него данас: Руси, Италијани, Чеси, Словаци, Немци, Јевреји, Мађари, Словенци, Хрвати… Међу њима били су и Јермени, који су са собом у некадашњу чачанску варош донели дах и дух далеког Закавказја… Како бележе документа Међуопштинског историјског архива у Чачку, крајем 19. века, после масовних турских погрома, поред осталих градова Србије, неколицина Јермена досељава се и у Чачак, бавећи се углавном трговином, а претежна делатност била им је пржење и туцање кафе (такозвани тамис). Чачански Јермени пореклом су углавном из Кемаха, засеока већег села Неркин („Доњи“), Багарич (Пакарић) у Западној Јерменији (данас на територији Турске). Са великим поштовањем према земљи која их је примила, врло брзо се уклапају у локални миље, остварујући добру комуникацију са припадницима других нација, чиме задобијају поверење домаћег становништва. Њихова посебна одлика је и да, ма у ком делу света живели, упорно и доследно чувају свој национални идентитет. Као и многи њихови сународници, деци су често давали српска имена, посрбљивали своја имена и презимена, али српско „ић“ сачувало је јерменску душу. Био је то очајнички покушај да себе и своје породице спасу затирањем трагова пред прогонитељима и да као „турски поданици“ избегну интернацију – наводи Матовићка.

Први Јерменин који је, спасавајући се од турских злочина, стигао у Чачак био је Арут Нигос(јан), пописан 1885. као туцач кафе (тамишчија), како стоји у «Пријавној листи Округа чачанског, Општине чачанске, у месту Чачак», а односи се на «Принос од капитала у радњи за туцање кафе», категорисаној као «занатлијска и индустријска», у износу од 50 динара и порезом од 10 пара.

Тих година Чачак, ослобођен османских стега, све више се укључује у европске токове, постајући привлачно место за проницљиве, образоване и вредне јерменске трговце, испуњене надом да је трагика којој су избегли остала далеко иза њих. У чачанској вароши своје ухљебље налазе и Марко Саркисовић (1846?-1906), Артин Николић (1854?-1904), отац Артин (1860-1928) и син Лазар Лазаријан (1883-1948) са својом породицом – супругом Селвином (рођеном Владиковић), Јерменком из Шапца, и њихово шесторо деце, сва рођена у Чачку: близанцима Слободаном и Слободанком, Савом, Тихомиром, Златом и Артином. После њих досељавају се Арам Сукијасијан (синовац Артина Лазаријана, доцније трговац у Јагодини), потом и двоје од четворо деце војног лекара Серкиса Берберијана (1887-1918). Према документима Међуопштинског историјског архива у Чачку, и судски приправник Наркис Брицки био је Јерменин, рођен у Чачку 1890, а одселио се тридесетих година прошлог века. Писани трагови о мирном животу и неосетном нестајању невелике јерменске заједнице у Чачку сачувани су у грађи чачанског Историјског архива.

Нешто раније Јермени се досељавају и у ваљевски крај, где се први пут спомињу између 1850. и 1860. године, а трајније се настањују пред сам крај XИX века.

Доласком у Ваљево постали су виђенији грађани који су уживали углед и поштовање међу суграђанима, те су бирани у највише органе тадашње Ваљевске општине. Међу њима, било је чувених трговаца, занатлија, лекара, интелектуалаца, хроничара, који су дали велики допринос развоју грађанске културе и духа, посебно у међуратном периоду. Припадници јерменске заједнице у Србији међусобно се углавном познају, а многи су повезани родбинским или пријатељским везама, баш као чачански и ваљевски Јермени.

У завршници вечери, Маријана Матовић прочитала је фрагмент из аутобиографског романа румунског Јерменина Варужана ВозгањанаКњига шапата – прича о прогону Јермена, први пут наглас испричана”. Занимљив опис породичног ритуала пржења, млевења и испијања кафе који су његови преци донели из родне Анадолије, на публику је оставио посебан утисак. Промоција је била идеална прилика и за упознавање са потомцима ваљевских Јермена. Директор Дома здравља у Ваљеву, др Завен Дер Хазарјан (чија је породица такође из Багарича), присуствовао је промоцији са супругом Весном и сином Габријелом. У разговору са Маријаном Матовић са задовољством је истакао да је монографију “Јермени у Чачку” већ прочитао, изразивши жељу да она буде део грађе за будућу монографију о Јерменима Србије, а ауторка наду да монографија буде преведена на енглески и јерменски језик.

Промоцију је пажљиво пратила и Олга Степановић, најмлађа од четири ћерке Агопа и Драгице Баронијан, са сином Александром. Ова породица такође је дала познате личности – Варткес Баронијан (Агопов синовац) био је познати музичар и композитор, уредник у Радио Телевизији Београд и професор на Факултету драмских уметности у Београду. Његова ћерка Марија Баронијан Шашић завршила је Одсек за монтажу Факултета драмских уметности, и заједно са супругом Миланом припрема емисију „Квадратура круга“. Њен рођени брат Вартан завршио је Музичку академију и свира виолончело у Симфонијском оркестру РТС-а. Ожењен је Ханом, ћерком књижевника Филипа Давида, и са породицом живи у Швајцарској.

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор