Kultura

ПРОБАО САМ ДА СИЂЕМ У СОПСТВЕНУ ДУШУ…

ИЗЛОЖБА МОНУМЕНТАЛНИХ СЛИКА МИРОСЛАВА ЛАЗОВИЋА У ЛИКОВНОМ САЛОНУ

Самосталну изложбу монументалних слика Мирослава Лазовића у Ликовном салону Дома културе у Чачку, у уторак, 13. марта, отворила је историчар уметности Оливера Вукотић речима да је он “визионар, уметник гладног духа, који своју ликовност исказује у више уметничких поља. Мирослав Лазовић (1959), рођен у Прокупљу, дипломирао је и магистрирао примењено сликарство на Факултету примењених уметности у Београду на коме ради тренутно у звању ванредног професора и предаје монументално и примењено сликарство. Има раскошан и богат опус са ширким спектром интересовања, од сликарства, мурала до мозаика, заступљен је у неким музејима у Европи, приредио је око 20 самосталних изложби, а ово му је прво самостално представљање у Чачку.

Ова изложба слика Мирослава Лазовића је пресек његовог стваралаштва у последњих десет година, где можемо да видимо његово различито промишљање које одликују апстракција, асоцијативност и фигурација. Он воли да истражује, врло вешто влада ликовним елементима, за њега је појавна раван у другом плану, а ликовност је у првом. У неким композицијама је наглашенији фовизам, оне носе тај егзистенцијани немир, што подразумева да посматрач мора мало аналитичније да се постави. Композиције које по бојама, и по тематици славе живот, тај распон осећања и приступа, само говоре о ширини његове уметничке личности и слободи којој се препушта кад стане испред сликарског платна – каже Оливера Вукотић.

Огромна платна и слике на дасци настале су последње три-четири године, а изложено их је 14. Васпитаван је и школован на монументалном сликарству и то га испуњава, каже Лазовић.

-Неколико тематских изложби које сам имао, назвао сам “Од фигурације до апстракције”. То и овде може да се види, мада је обухваћено мање слика, па није толико уочљива та моја намера. Фигуру разлажем и стилизујем док не дођем до апстрактне форме, а уствари, питање је да ли је нешто неопипљиво у природи, и да ли уопште нешто можемо да измислимо. У принципу смо све видели, само то претачемо, неко у идеје, ја на платно. Велика слика не значи да је и монументална. Монументалност значи универзални поруку, форму. Трудим да слике не буду наративне, да немам неку тему коју разрађујем на слици, већ да од тих ликовних елемената направим слику, да хармонија слике, цртеж и боја, да се то емитује на човека, и да просто  провоцира потребу за естетским ставом – каже уметник.

Ипак, централна фигура његовог сликарства је човек који се назире, било да је реч само о мушкој глави у свим стањима духа или суптилно осенченим, назначеним, испреплетеним линијама женског тела.

-Пробао сам да сиђем у сопствену душу, човек прође кроз много драма. Иако на први поглед слика може да буде тешка, понекад је назовем “читуља душе”, ја јој дајем неки оптимизам кроз ту боју, светлост, кроз композицију која је монолитна, која је у формату, а опет, ми је доживљавамо као да је велика и бесконачна- рекао је Мирослав Лазовић.   -Реч је о човеку огромне енергије, није ствар само у формату, формат није мерило енергије, него тај гест, тај бојени нанос, то цурење боје, ти лазури, то је све нека ритмика која говори о човеку који се не мири са тренутком. Он из тренутка у тренутак није исти, он прати неки свој унутрашњи импулс и не понавља се. Оно што га издваја од уобичјених дела која овде видимо је тај немиран дух, то стално тражење. Чак и у истој слици, он се не понови, што говори о човеку који је високо кретиван и има потребу да стално проналази себе, он никад није исти. То је једна необичност која краси ретке људе- речи су којима је наш уметник Божидар Плазинић оценио сликарство Мирослава Лазовића.

Зорица Лешовић Станојевић

 

Оставите одговор