Aktuelno

ПРОБЛЕМ РУСОФОБИЈА, ПАНСЛАВИЗАМ И СЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ

ИСТОРИЧАР ДР АЛЕКСАНДАР РАСТОВИЋ О ДИПЛОМАТСКИМ ОДНОСИМА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ, БАЛКАНА И СРБИЈЕ 1804-1914.

Дипломатски односи Велике Британије изазивали су одувек пажњу, не само стручне јавности, већ и обичних људи, мада се, јако мало зна о томе шта је Велика Британија и какве интересе има на овим просторима. Предавање које је покренуло и низ питања публике, организовао је у понедељак Културно-образовни програм Дома културе. Као највећа империјална, политичка, економска, културна и поморска сила на свету, земља развијених демократских принципа, парламентарна монархија од 1707. године са првим политичким партијама у систему власти, насталим још 1678, Велика Британија је у 19. и почетком 20. века имала своје интересе, између осталог, и на Балкану. Главни интерес је био везан за очување њене најзначајније колоније Индије, до које је најкраћи пут водио управо преко балканских простора. Дипломатски односи између Велике Британије и Србије на нивоу конзула успостављени су 1837. године и до избијања Првог светског рата пролазили су кроз више фаза, истакла је уредница програма Верица Ковачевић, и представила историчара, професора др Александра Растовића, научног саветника Историјског института САНУ и ванредног професора Филозофског факултета у Нишу. Растовић је аутор књига “Енглези и Балкан 1837-1914” (докторат) и  “Велика Британија и Косовски вилајет”.

ПРЕСУДАН УТИЦАЈ ШТАМПЕ  

-На креирање политичких одлука и спољне политике у Великој Британији јако пуно утиче јавно мњење. Моћно средство и кључну улогу имала је британска штампа, чији утицај нагло расте шездесетих година 19. века. Златно доба британске штампе трајало је  од 1860. до 1890. године, када је у Великој Британији постојало чак 420 новинских компанија, објављивана су дневна јутарња и вечерња издања, недељници, а главне теме биле су дневна политика, коментари и скупштинске дебате. Колика је била моћ штампе сведочи и податак да је 1903. године у британском парламенту 30 посланика било из реда новинара или новинских магната. Политичка штампа до 1910. била је углавном либералне оријентације: Даилy Нењс, Палл Малл Газеттее, Даилy Цхроницле, Њестминстер Газеттее, Манцхестер Гуардиан…

“ИСТОЧНО ПИТАЊЕ” – КЉУЧНИ МОТИВ

Најбољу и најједноставнију дефиницију “Источног питања” дао је Васиљ Поповић, истакао је Растовић. То је “Питање  борбе за опстанак Османлијске царевине на Балкану и Леванту (источно Средоземља)”. Зато што је Турска од када је у 14. веку завладала подручјем Балкана и све до 1912. године, националоно ослободилачки покрети и револуције, све се вртело око положаја турске државе и њеног опстанка на нашим просторима. Под Турцима су били и Румуни, Бугари, Грци, и то Источно питање постоји још од 14. века па све до краја Првог светског рата. Основни циљ српског народа од тренутка када је пао под турску власт био је да се тог ропства ослободи. Било је потребно скоро 500 година да Срби остваре своје национално и социјално ослобођење.  Срби су били први балкански народ који је кренуо у ослобађање од Турака. Српска револуција 1804-1835, Први и Други српски устанак, били су први у ланцу устанака који су покренути. Тај “вирус револуција” који је покренут на балканском простору пренео се и на друге народе, истакао је Растовић. Али, за Србе је тај процес ослобађања трајао до 1878. године, и у том периоду је било много искушења и жртава. Ту револуцију карактеришу ратна фаза, коју је предводио Карађорђе Петровић и дипломатска фаза, чија је персонификација био кнез Милош Обреновић. У обе фазе стекли су се услови за дипломатску борбу и стицање унутрашње аутономије. Срби су први међу балканским народима успели да сруше феудализам 1835. године и постану слободни сељаци са правом да располажу својом земљом.

-Ево, већ 200 година међу Србима је актуелна дилема коју су они утемељили, да ли у тој борби за национално и социјално ослобођење примењивати Карађорђеву ратну опцију, или прибећи мудрој и тешкој дипломатској борби, чије је оличење био кнез Милош. Та дилема нас је пратила и у 20. веку – рекао је Растовић.

Видећи шта су Срби учинили и Грци су подигли револуцију за ослобађање од турске власти од 1821-1829. Грчка револуција завршила се за осам година, а Грчка је стекла независност и ујединила се. За разлику од Срба који нису имали подршку великих сила, Велике Британије, Француске и Хабсбуршке монархије, Грци су имали срећу да иза њих стане Велика Британија. И на овом примеру се показало, истакао је Александар Растовић, колико је важно у остваривању својих циљева имати подршку великих сила.

РУСОФОБИЈА

Британску политику током читавог 19. века креирао је лорд Палмерстон (1784-1865), либерал, у више наврата председник владе и министар иностраних послова и творац чувене синтагме да “у политици нису важна пријатељства, већ су пресудни интереси”. Он је творац феномена русофобије на коме Британија заснива своју политику према Балкану и нарочито према Србији након Берлинског конгреса. Русофобију је условио и ривалитет, који је кулминирало током Кримског руско-турског рата, када су Руси и Енглези били на супротним странама, генерисале су је предрасуде о Русији које је ширила штампа у јавном мњењу. Традиционално добри односи Србије, Црне Горе, Грчке и Румуније са Русијом били су претња очувању интегритета Османлијског царства и ширењу руског утицаја. Опседнутост русофобијом трајала је интензивно током 19. века, када је мрежа обавештајаца, конзула и посланика вршљала по Европи осматрајући интезитет руског утицаја. Тако се зачиње и србофобија.

BRITANIJA SRBIJA PROF DR ALEX RASTOVIC 001

– Антируска осећања, антипатија, нетрпељивост и отворено непријатељство према Царској Русији и пресудан утицај на развијање таквог расположења имале су британске дипломате, међу њима нарочито лорд Палмерстон. Он је водио туркофилску политику британске владе, залагао се за очување Турске, вођен искључиво британским интересима који су подразумевали контролу на Истоку, ширио је русофобију, а последице његове политике ми трпимо и данас. Зашто им је Турска била толико важна? Зато што се у британским јавним круговима сматрало да је Турска најбољи гарант очувања британских интереса на Балкану и набоља брана која ће онемогућити продор Русије на Балкан и даље према топлим морима и Цариграду. И Дејвид Уркварт је 1832. започео активности како би међу Словенима, па и Србима, створио снажан антируски фронт, да би их одвојио од Панславизма и руског царизма, а жестока кампања је трајала од 1835. до 1837. године. Професор Глисон је након завршетка Другог светског рата дао узроке традиционалне британске русофобије зачете тридесетих година 19. века. Британске русофобије и србофобије није било током Првог и Другог светског рата, када су Руси, Енглези и Французу били на истој страни.

ТРИ КОНТИНУИРАНА ПРИНЦИПА БРИТАНСКЕ БАЛКАНСКЕ ПОЛИТИКЕ

Балканска политика Велике Британије заснована је на три принципа, који континуирано трају, закључује  историчар Растовић. Први је онемогућавање руске експанзије и Панславизма на Балкану због страха од руског утицаја и угледа политике Русије међу балканским и другим признатим народима и државама. Други се односи на спречавање формирања велике словенске државе на Балкану, федерације или било каквог савеза балканских држава и народа, које би довело до ревидирања Берлинског уговора и промене политичке мапе Балкана, као и успостављања новог односа снага међу великим силама. Опет у страху од руског утицаја су се јако лоше односили према идејама кнеза Михаила Обреновића, кога су сматрали руским човеком сто одсто, и били против његових идеја о стварању словенске федерације. Трећи принцип инсистира на одржавању статуса љуо, утврђеног на Берлинском конгресу и спречавању руског утицаја у решавању Источног питања.

УСПОСТАВЉАЊЕ ДИПЛОМАТСКИХ ОДНОСА СА СРБИЈОМ

Дипломатски односи између тадашње Кнежевине Србије и Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске су успостављени давне 1837. у Крагујевцу, а 3. јуна ове године навршиће се 180 година од успостављања дипломатских односа. Ретко која држава у свету може се похвалити тако дугом дипломатском традицијом са једном великом силом. Први британски конзул који је ступио на тло Србије био је пуковник Лојд Хоxес, који се задржао кратко у Србији, али ниједан британски дипломата током 19. и почетком 20. века није успоставио тако блиске односе са једним српским владаром, у овом случају са кнезом Милошем Обреновићем, са којим је имао свакодневну интензивну сарадњу. Много зла у својим извештајима нанео нам је Томас Греније де Фонбланк, конзул од 1842-1860, који је живео у Земуну (Хабсбушка монархија), тек повремено је прелазио у Србију, био у најлошијим односима са српским властима од свих британских дипломата, оцрнио је српски народ. И у периоду “Велике Источне кризе” која је трајала од 1875. до 1878, а започела Херцеговачким устанком и чувеном Невесињском пушком 1875, када су учињени неки козметички уступци српском народу, британске дипломате су јако лоше писале о Србији, говорећи о империјалним циљевима српске владе и њиховим намерама да крену у ослобађање Босне и Херцеговине, што је био грех, по њиховим проценама. Тек од 1886. можемо говорити о пуним дипломатским односима, када Велика Британија има свог посланика (амбасадора) у Србији и то је био Xорx Виндхем, који је био релативно објективан у својим извештајима, напомиње историчар Растовић. Дипломатски односи су прекинути од 1903. до 1906. због убиства краљевског пара Обреновић и енглеског инсистирања да се краљевске убице казне и удаље из јавног и политичког живота Србије. Велики допринос српској борби у Балканским и Првом светском рату дао је Ралф Пеxет 1910-1913, који се залагао за потпуно равноправан однос између две земље. Заједно са његовом женом Лејлом Пеxет, организовали су бројне хуманитарне мисије, довођење британских лекарки и болничарки и прикупљање хуманитарне помоћи за српски народ.

Србија је у то време слала, не само у Британију, већ и у друге земље своје набоље људе, бриљантне интелектуалце и политичаре. Први дипломатски представник је био Јован Мирковић 1880-1882; следе Филип Христић који је био први посланик 1882-1884; Чедомиљ Мијатовић 1884-1886, 1895-1900, 1902-1903; Јеврем Грујић 1886-1891; Сима Лозанић 1900-1902; Михаило Милићевић 1906-1908; Александар Јовичић 1908-1914 (отправник послова).

У односу према српском народу, а на основу мењања уверења, изражена је често непринципијелност. Мери Дарам је у својој књизи “Кроз словенске земље” дала објективан портрет српског народа, али га је касније поништила и постала велики албански лобиста. Велико име британског новинарства Роберт Ситон Вотсон је био ватрени заступник Аустроуграске монархије, али са избијањем Првог светског рата најодлучније се борио против анатеме да су Србија и Никола Пашић умешани у Сарајевски атентат, што је писао и доказивао на основу докумената. Вотсон касније постаје хрватски лобиста. Херберт Вивијан у почетку каже да су Срби дивљаци и убице, да би касније променио мишљење…    Зорица Лешовић Станојевић

 

 

 

 

Оставите одговор