Društvo

ПРОСЛАВА 50 ГОДИНА ОД МАТУРЕ У ГИМНАЗИЈИ

“РАДУЈЕМ СЕ ШТО ВАС, ОПЕТ, ВИДИМ”

Када се уђе у Гимназију, чини се да време не постоји, нарочито не неколико деценија. Вратимо се у школске дане, у време дивних догађаја, дружења, која кад причамо млађима, звуче невероватно. Сећања живе. Ми смо генерација која се редовно састаје и негује успомене на гимназијске дане. Чини ми се, вероватно као и осталима, да смо били нека изузетна генерација, на посебан начин повезани. То није само пријатељство, већ, пре, братски или сестрински однос, јер чак и ако нешто замерите, не можете да се љутите. Једноставно, безусловна љубав. То смо створили и однеговали у гимназијским данима. Чачанска Гимназија је била изузетна у читавој нашој земљи, посебно у Србији, где смо добили право, истинско образовање, захваљујући коме су многи из ове и осталих генерација постигли сјајне успехе у својим професијама и постали дивни људи. Били смо ученици Гимназије за пример, са врло строгом дисциплином, која нам је донела многа добра у животу. Ово је у разговору за наш лист рекла Зорица Златић Ивковић, некадашња директорка Музеја на отвореном “Старо село” у Сирогојну, која је прошле суботе, заједно са својом генерацијом, прославила 50 година од матуре. Као историчар уметности бавила се средњим веком, манастирима и иконама, али посебна љубав јој је била српска традиција. Свој радни век је започела у Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву, али је потом отишла у Сирогојно, где је основала “Старо село”, које је пронашло своје завидно место у европској породици музеја на отвореном, као једини у нашој земљи. Али, наша саговорница се радо сећа и времена проведеног у редакцији листа “Чачански глас”, где је била на пракси.

– Ти дани су за мене драгоцени. Радила сам са Леком Обућином, седели смо заједно у канцеларији, што је била изузетна привилегија. Наравно, било је велико задовољство упознати и дивног сликара Драгана Ћирковића Ћиркета. Разговарала сам са свим новинарима тог времена, који су били изузетни, а са многима сам и касније одржавала контакте.

И док “матуранти”, у наставничкој канцеларији Гимназије, листају једне од најстаријих новина у Србији, које се неко од бивших ђака сетио да подели на прослави, са сетом и носталгијом враћамо се у време када је брат наше саговорнице Драган Златић радио у “Чачанском гласу” као фоторепортер, а пре неколико година преломом листа бавио њен братанац Душан Златић.

ОЖИВЕЛИ УСПОМЕНЕ НА МЛАДАЛАЧКЕ ДАНЕ, СНОВЕ, ЉУБАВИ…

Добродошлицу генерацији која је матурирала 1968, пожелео је заменик директора Драган Андрић и овом приликом подсетио да је Гимназија у октобру прославила 180 година постојања, да је “Гимназион” по трећи пут проглашен за најбољи школски лист у Србији и да је у току израда пројекта за изградњу нове фискултурне сале у великом дворишту, која ће бити репрезентативан објекат, не само ове средњошколске установе, већ и града.

– Када се нађем пред својим бившим ученицима, сетим се велике професорке Наде Арсенијевић, која је предавала немачки језик. Приликом уласка у учионицу обраћала нам се речима: “Радујем се што вас видим”. Са задовољством понављам речи своје уважене професорке, са додатком: “Радујем се што вас, опет, видим”. Желим да за моменат заборавите колико је прошло од времена када сте изашли из ове школе, да се сетите свих оних лепих тренутака, да оживите успомене на младалачке дане, снове, љубави… Волео бих да вам данашњи дан остане у незабораву, са жељом за нове сусрете – поздравио је “матуранте” професор српског језика и књижевности у пензији Предраг Ћурчић.

У знак захвалности за срдачну добродошлицу, Зорица Златић Ивковић поклонила је своје две књиге, “Стефан Немања: 900 година од рођења” и монографију “Манастир Враћевшница”, а главни организатор прославе Лола Чвркић, у име генерације, “Историју света”, које ће обогатити фонд гимназијске библиотеке.

 

“МИ СМО ГЕНЕРАЦИЈА ЈЕДНОГ ДИВНОГ ВРЕМЕНА”

Лола Чвркић, некадашњи дугогодишњи директор ЈКП “Комуналац”, истакао је да је ова генерација била међу три најбоље у школи, и да су сви ученици постали, пре свега, добри људи и успешни у својим професијама. Такође је нагласио да је најважније да су им деца такође добри људи и да су наставила њиховим путем. Он је подсетио да је пре пола века, 1968, чувену чачанску Гимназију завршило 189 ученика, а прошле суботе, око 80 некадашњих ђака прославило је 50 година од матуре. Многи од њих су имали успешне каријере током радног века, а данас уживају у пензији. Занимљиво је да је око 40 одсто ученика ове генерације било запослено у просвети, међу којима је и неколико доктора наука и магистара, као и спортских функционера на нивоу Србије. Наравно, ни овом приликом нису заборављени професори и другови из генерације, који више нису међу живима и којима је минутом ћутања одата пошта.

Зоран Радосављевић, који тренутно живи у Београду, завршио је ОШ “Др Драгиша Мишовић” и започео средњошколско образовање у чачанској Гимназији, која је била на “одличном гласу”. Стицајем животних околности, због две старије сетре (које су завршиле чачанску Гимназију) и њихове потребе за студирањем, цела породица се преселила у Београд.

– Тада сам из чачанске Гимназије прешао у Пету београдску, које је била најчувенија у старој Југославији. Интересантан је податак да сам са врло добрим успехом у чачанској Гимназији, био одличан ђак у Петој београдској. Сматрам да је квалитет наставе био бољи у Чачку, него у Петој београдској, без обзира на то што су тамо предавали професори који су писали уџбенике за гимназије тог времена. Али, с обзиром на то да је у Чачку моје друштво из основне и почетка средње школе, заиста се радујем када ме позову да дођем на прославу, као да сам матурирао  са њима. Волим све да их видим. Нажалост, неких нема, али такав је живот. Радујем се сваком доласку у Чачку, овом лепом граду коме би требало посветити још више пажње – каже Зоран Радосављевић, који је био стипендиста некада можда највеће фирме “Нискоградња”, а потом генерални директор у грађевинском предузећу “Партизански пут” у Београду, а последњих пет година радног века провео као извршни директор у “Енергопројекту”. Сада ужива у пензији, са четворо унучади.

Матурант ове генерације био је и доктор Ђорђе Херцог, који наглашава да је пријатељство некада било најважније:

– Ми смо генерација једног дивног времена, када није било важно које нам је име и презиме, коме припадамо, већ какви смо људи, другари. Материјалне вредности нису биле битне, социјалне разлике нису биле велике. Другарство и пријатељство је било најважније.

Чувени др Херцог наставио је очевим стопама, а медицина је у њиховој кући била породична професија. Наравно осим својих најмилијих, воли децу, коње и Мораву:

– Волео сам да радим са децом. У Бресници сам био сеоски доктор, а желео сам и да гајим коње. Потом сам био на хирургији у Чачку, одакле сам отишао на специјализацију дечије хирургије у Београд. Добио сам примамљиву понуду да учествујем у стварању тима дечије кардиохирургије и да одем у Енглеску на усавршавање. Прихватио сам овај изазов и нисам се покајао. Радио сам 40 година у врло специфичној области медицине, а сада сам један врло задовољан пензионер, са просечним животом. Радио сам на Дечијој клиници, на Институту за мајку и дете, посао у вези са дечијим срцем. Али, и са колегама и друштвом из Чачка осто сам у вези. И даље сам Чачанин који у свој град долази да се дружи, јер ово је средина у којој вреди живети и у коју се вреди враћати. Све је дивно, људи, природа, клима… Али, Морава је још увек место које је најлепше и најпривлачније…

Морава која буди успомене и чува тајне многих генерација…

Н. Р.

Фото: Иван Козодер

 

Оставите одговор