Društvo Foto-galerija

РАЗГЛЕДНИЦЕ ИЗ СОКОЛОВОГ ГНЕЗДА

РЕПОРТАЖА: ЧАЧАНСКИ ЗАВИЧАЈЦИ У СОКО БАЊИ

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

Још је наш чувени писац и комедиограф Бранислав Нушић почетком прошлог века забележио утисак о лековитом учинку вода и климе везаних за питому котлину смештену између Озрена и Ртња.Тај утисак ће постати својеврсна и свевремена маркетиншка крилатица или слоган: „Соко Бања, Соко град – дођеш стар, одеш млад!“ Сокобањци на то још додају, да се за сваки проведени дан у овом крају човек подмлади једну годину. Када би ова „формула младости“ била чаробна, неки су брзо израчунали, да би се после овдашњих 30 дана, по повратку кући могли поново „уписати“ у средњу школу… Е, да је тако, али, за путовање је и шала, па је зато није ни мањкало… У лепоте и благодати овог краја су се средином маја, током једнодневног едукативног излета, ипак уверили и чланови Завичајног друштва „Чачани“, откривајући плански нове пределе и лепоте своје земље.У Соко Бањи је током 1942. године, склонивши се од Немаца, боравио и наш Нобеловац Иво Андрић, где је писао свој дневник и почео да ствара свој награђени роман.И многе наредне године по неколико месеци Андрић је овде проводио. Отуда се у Туристичкој организацији Соко Бање о томе може пронаћи и књига. Десило се да су се једне године у хотелу „Моравица“ у исто време нашли Иво Андрић, Меша Селимовић и Добрица Ћосић. О свим значајним историјским и географским, али и туристички важним чињеницама на путу до одредишта говорили су организатори путовања Милица Допуђаи Љуба Пантовић, као и историчар Слободан Невољица.Посета централном делу источне Србије ограниченом моравском долином на западу, и тимочким, на истоку, богатом лековитим водама и климом погодном за лечење више здравствених проблема, водила јепреко Краљева, Крушевца и Алексинца, што је био разлог за подсећање на тужну рударску трагедију.Према неким статистикама Соко Бања је после Врњачке Бање најпосећеније бањско одредиште у коме се лечи читав дијапазон болести (астма, бронхитис, реума, неурозе, неурастеније, лакши облици крвног притиска и женске болести).

Прва знаменитост на овом путу био је јединствен споменик исписан старословенским писмом у непосредној близини “Грудоњских воденица“, који сведочи оборавку Срба на овим просторима у 17. веку. О историјату овог краја говорио је Голуб Радовановић, својевремено туристички радник и директор сокобањске Библиотеке, а сада пензионер и један од осморо сувласника „Грудоњских воденица“, старијих од 200 година, које је од Турака купио његов чукун деда. Воденица и споменик су под заштитом државе, а у једној од њих се и данас активно меље жито. Радовановић је говорио о митолошким причама и бајалицама везаним за воденице. Објавио их је у својој књизи и подсетио на честе приче о Светом Сави. Пошто се у воденицама ствара велика паучина верује се да уколико је паучина ујутру покидана, дасу у њој боравили ђаволи и да се воденица мора окадити.Воденице су одувек била места за разна бајања против страха, урока и других тегоба, места где се окупљају душе преминулих, говорио је Радовановић. Деци која дуго не проговоре меси се колачић од брашна са воденичког камена, људима који имају некакав екцем на кожи привија се говеђа балега и чита басма, девојка која хоће да је заволи неки момак попрска га водом у воденици… Поред воденица сеналази и етно кутак са археолошким и етнолошким експонатима, као и литературом везаном за историју, обичаје и веровања народа овог краја. Соко Бања је у турско ропство пала осам година након Косовске битке. И Турци су долазили и користили бањска купатила. Милош Обреновић 1834. наређује да се уради први попис у Бањи, обнови купатило, изгради конак и објекат за бањске госте, који је претеча данашњег стационара.У то време Србија је имала укупно десет лекара и апотекара, по његовој наредби, један је ординирао уБањи.Први гост са упутом у Соко Бању долази 1837. Био је то извесни прапорчик Лазаревић из Крагујевца, а ова година сматра се почетком бањског туризма. На Милошев позив аустријски барон Хердер испитао је рудна боготаства и минералне воде Србије, а резултати тих истраживања објављени су у књизи „Рударски пут по Србији“. Новине србске 1834. бележе и боравак кнегиње Љубице у Соко Бањи.Управо је ове седмице, 21. јуна, у Соко Бањи обележено и 180 година туризма у Србији.

На пет километара од Соко Бање у шумама Озрена, скривен је највиши водопад у Србији, Велика и Мала Рипаљка, који у слободном паду има висину од 11 метра, а налазисе наизворишту речице Градишнице.„Рипаљка“ се састоји од 11 одсека чија је укупна висина 40 метара, највиши пада 11, а испод њега је водопад од пет метара и они су најатрактивнији.

1

Читаво подручје познато је под називом „Рипаљка“и има статус заштићеног природног добра прве категорије. То је уједно и прво заштићено природно добро у послератној Југославији. Занимљиво је да је датум,11. април 1949. године, када је читаво подручје проглашено за природно добро од изузетног значаја, на основу Закона за заштиту и научно проучавање природних реткости  НР Србије, установљен и обележава се као Дан заштите природе у Републици Србији. Пријатна клима и мирис шуме, формиране пешачке стазе и жубор воде, извориште коме се може непосредно прићи, веома су пријали Чачанима. Лепоте предела, каскадне стазе до дна великог водопада, путељци који воде до Бање, увлачили су нас у своју зелену душу, уз ризик да понеко замало и залута…

(Цео текст у најновијем броју “Чачанског гласа”)

Оставите одговор