Intervju

Редитељ Миша Радивојевић: ЈА САМ РЕЗУЛТАТ ОВЕ СРЕДИНЕ…

О ФИЛМУ КОЈИ ПРИПАДА ЊЕГОВИМ СНОВИМА

Аутор: Зорица Лешовић Станојевић

За њега је филм изнад живота, „трајно је болестан од младости“, завичај памти по родитељској љубави коју му је пружио један Немац, трудио се још као дете да га „јабуке и чоколаде не наведу на погрешан пут и коримпирају“, остао је особен, субверзиван и свој… Милош Миша Радивојевић, рођен је 3. новембра 1939. године у Чачку, где је завршио гимназију. Био је први дипломац прве генерације филмских редитеља на Академији за филм, позориште и радио у Београду у класи Александра Саше Петровића. Чачани су га пратили кроз каријеру, Пуриша Ђорђевић му је „био као отац“, са Соњом Савић је остварио антологијске филмове, памтимо „Уну“… Филмски и видео програм Уметничке галерије „Надежда Петровић“ крунисао је 24. децембра свој овогодишњи циклус представљањем опуса Мише Радивојевића о коме је говорио есејиста и драмски писац Срђан Вучинић. Приказан је филм „Без речи“ из 1972. године. Разговарамо у меморијалној соби Надежде Петровић…

Ви сте неко ко је од раног детињства задојен или „затрован“ левичарским идејама и комунистичким спасавањем света. Са ове дистанце, да ли сте разочарани, како се данас односите према тој утопији?

-Ово је једно врло озбиљно и заиста битно питање. Ја сам „сисао то млеко“ мог деде Милоша Милошевића, који је био вуковарски кандидат, настројен, он је ширио ту своју љубав и ту своју животну страст према идеји да свој живот треба потрошити, да би читав свет живео боље. Деда Милош је сањао светску револуцију и ја сам у својој младости, и дан данас задржао све те своје корене. Наравно, та идеја, ко ће извести ту револуцију, да ли су то те идеје, или су се оне временом модификовале, свет се променио, променио сам се ја, те идеје и сваког тренутка се мењају. Често сам размишљао, када бих морао да изађем на црту свом деди, и када би ме он видео у данашњем времену и затражио од мене извесна објашњења зашто сам изневерио неке могуће идеале, које смо успоставили тако рано у мом детињству, он није дао, рецимо, то су биле велике и озбиљне ране за једно детињство, шта бих му рекао. Сад сам завршио мини серију у којој ћу говорити о тим годинама. Дакле, ја сам био сувише мали да бих могао да разумем идеје свог деде и да примам те утицаје, али имао сам једно емотивно језгро и умео сам као дете да разликујем истину од лажи, имао сам специјалне механизме, које има свако осетљиво дете. Нисам знао са пет година ко је фашист, ко је комунист, ко је љотићевац, недићевац, ко је четник, ко партизан, али сам имао своју емотивну опсервацију тих људи, ако сам их сретао. Значи, дете има свој метод валоризације, такозваних, идеолошких слојева у друштву, карактера итд, али сам бескрајно веровао свом деди, и временом, наравно, померао. Комунизам је такође утопија, страшна, и веома штетна утопија, не можда као неке друге, још монструозније утопије, као што је фашизам, али некако читав свет је напредовао и модификовао се, изграђен је. Једног тренутка смо веровали да је изграђена једна стаза, пут, према једном друштву које ће бити довољно демократско, а с друге стране, довољно правично, да је заиста могуће веровати да смо се приближили тим могућим замислима наших дедова. То значи да сањамо о некој врсти мирнодопске светске револуције у којој ће људи бити срећни, сити и имати једну дозу слободе са којом могу да живе достојанствено.

Расли сте у родном Чачку, стицајем ратних околности, уз војника Немца, због кога сте тада, неуспело бекство из овог града, доживљавали као промену цивилизације. Осим што је био војник, он је донео са собом и своју културу. Посветили сте му и свој крунски, аутобиографски филм “Како су ме украли Немци“, 2011. Чему Вас је учио тај војник, шта су били цивилизацијски проблеми овог града, који у неким сегментима и даље постоје?

-Надам се да сам у филму одговорио на сва та питања. Не треба тај филм гледати као искључиво аутобиографски. Лично припадам врсти људи који се инспиришу и основну супстанцу за креативност налазе у властитом животу. Не осећам се лагодно кад говорим о искуствима која нисам доживео. Али, кад се човек бави својом биографијом, својим одрастањем, успоменама и сећањима, као што је моје сећање на тог Немца, које је у принципу тачно тако како сте ви формулисали у овом питању, себи сам дозволио извесне аљкавости, извесне дораде, измене, дакле, уметник треба мало и да лаже, да додаје, да одузима. Није то питање пуштања неких димних бомби да бих ја замаскирао свој властити карактер, или своју позицију у животу, или то, које сам млеко сисао, него једноставно, то је некако узвишеније, достојанственије. Ја не преферирам претерано филмове који сувише личе на живот. Сувише гледамо, живот је постао толико опипљив, тежак, напоран, толико компликован и сложен, да заправо, гледање једног филма не може да вам замени гледање у живот. Морамо повремено отклањати главу од живота, да бисмо погледали у нешто што се зове лажни живот, а то је филм. Дакле, моја амбиција је да правим неки алтернативни живот на филму, зато што филм припада делу наших снова. Значи, на основу искустава којима сам био изложен читав живот, замишљам један нови живот, са новим искуствима и ја ту наравно, фалсификујем ту реалност, да би од ње направио један могући сан.

Ваше прве сатире биле су, заправо, басне. Колико је након Чачка, боравак у Шапцу пресекао Ваше колебање у избору писац или редитељ, а студирали сте и филозофију?

-У овом граду сам рођен и ту сам провео извесне, вероватно, најпресудније године у свом животу. Овај менталитет, ова средина, оставили су на мене тај утисак и све што је било лепо и тешко, остављало је своје последице и ја сам, просто, резултат ове средине. А у Шабац сам отишао касније, као млади адолесцент, у једном делу гимназије отишао сам у Београд и у Шабац, који је оставио посебан траг на мени. Иако је као град сличан Чачку, у смислу величине, географски је мало другачији, ми смо на Морави, тамо смо на Сави, тамо је равно, овде брдовито, али Шабац је кроз историју био погранични град и утицаји Европе били су ближи. И Шабац је имао нешто, што је у мојој младости одиграло огромну улогу, имао је своје сјајно позориште у коме су гостовали, режирали и играли глумци, редитељи, писци и сценаристи, који су били врх југословенског позоришног стваралаштва. Та дилема како ћу се определити, као писац или редитељ, је трајала и она још увек траје у мени. Ја повремено и пишем своје сценарије, пишем још и по неку басну, и режирам, дакле, ја се никад нисам определио.

суфиците, која нема озбиљне културне и социјалне стандарде.

 

 

(Цео интервју у најновијем „Гласу“)

Оставите одговор