Intervju

“САМО СЕКУНДА ОД ОБРАЗА ДЕЛИ И ДУШУ И СРЦЕ И СВЕТ ЦЕЛИ”

ПЕВАЧ, ТЕКСТОПИСАЦ И ФРОНТМЕН БЕОГРАДСКЕ ГРУПЕ “357” НИКОЛА ХАЏИ НИКОЛИЋ

Аутор: Нела Радичевић

Београдски рок бенд “357” основао је певач и текстописац Никола Хаџи Николић, у мају 1996. године. Први албум “Пианиссимо”, издали су исте године, а песме су писане на српском и енглеском језику. Песме су настајале под утицајем хард рока, регеа, панка, фолка, а захваљујући комбинацији других жанрова постали су најпопуларнији “цроссовер” бенд. После низа албума са специфичним текстовима, “357” је прошле године издао јубиларни десети, под називом “Бакља”. У саставу бенда од 2015. године је и Данијела Веселиновић, једина девојка у Србији која предводи трубачки оркестар. Публика је и Данијелу прихватила као још једну специфичност и квалитет ове групе.

Никола Хаџи Николић у интервјуу за “Чачански глас” најављује да ће публика у Чачку, 15. јуна, у оквиру Фестивала “ПРиЧА”, моћи да чује најтраженије песме. Вероватно ће међу њима бити и неки од хитова, као што су “Тебе сам волео”, “Цигане”, “Једна је Србија”, “Ноћас ми срце пати”…, као и неке са последњег албума.

И ако сви ти кажу да нема наде и да пустиш то што држиш чврсто, не дај!
И ако сви су кренули путем доле и вуку те са собом у бездан, не дај!
И када руше све што се градило вечно, да је прљаво, празно и несрећно, не дај!
Јер само секунда од образа дели и душу и срце и свет цели, гледај! Гледај!
И ДРЖИ ТУ БАКЉУ! Чувај ми ватру!

“ЈА ПИШЕМ О ВЕРИ, ЉУБАВИ И НАДИ”

После паузе од неколико година, прошле сте издали десети албум “Бакља”. Поред истоимене песме, издвојиле су се и “Расти” и “Песма за крај света”. Колико млади разумеју Ваше поруке и уопште тематику песама? 

– Они који слушају “357” јако добро знају о чему се ради у песмама и какав је опус групе кроз ових 22 године. Текстови су прилично јасни и недвосмислени. И када говоре о љубави, и када говоре о народу, и када говоре о историји. Поруку им нико не намеће, већ је сами стварају и преносе даље.
За песму “Бакља” Ви сте урадили текст, музику и аранжман, а део спота је сниман и у Чачку. Какви су Вам утисци и колико сте задовољни сарадњом са Чачанима?
– Да. Чачак и Горњи Милановац и Руднички врх Островица. Са Чачанима је било такође лепо сарађивати. Нема много филозофирања. Кажи шта хоћеш и то уради. Ако нешто треба тражи и буди отворен, као и они. То је модел по коме је најлакше схватити Чачак.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Познати сте и по обрадама песама “Ноћас ми срце пати”, “Христе Боже”. Да ли и на овај начин пропагирате веру, наду и љубав, вредности које су, нажалост, данас на маргини друштва?
– Пропагирају они који се баве пропагандом. Ја пишем. Пишем о вери, љубави и нади. Конкретне термине имате у песми “Једна је Србија”. А друштво којим се окружите не би смело да те ствари држи на маргини. Такође, не би требали да будете у друштву којем је љубав, на пример, на маргини.
“Песма за крај света” урађена је у три верзије, на српском, енглеском и руском језику. Да ли нешто предосећате (пропаст друштва), или желите да пошаљете универзалну поруку свету?
– Не морате бити пророк да би знали да свет који сте познавали убрзано мења свој изглед и несвесно срља у вероватно неки крај зарад неког почетка. То се неће десити за наших три живота, али крај долази. Нисам желео да пошаљем поруку, већ само песму за одјавну шпицу. У три верзије. Јер, не знамо кога ће остати на крају да је чује. Али, бар знам која три језика су у ужем избору.

Како оцењујете данашњу рокенрол сцену и младе бендове?

– Оно што сам видео и чуо ме је одушевило, али на жалост нису издржали потпуно слепило медија и не постоје више. Баш доста младих бендова појави се и нестане без прилике да наставе.

Да ли бисте некога издвојили и кога Ви радо слушате у тренуцима одмора?
– Издвојићу бенд “БРАТ” из Ужица. Нису нешто млади као роса, али сад им излази први албум и прилично су убедљиви у хард кор жанру, који носи јасне текстове.

Можемо ли рећи да је и Душан Прелевић делимично утицао на Вашу одлуку да се бавите музиком? Колико је то познанство, или можда пријатељство Вама значило?
– Видео је да имам таленат, али и да сам прилично луд и дрзак. Свидело му се што сам, као клинац од двадесет килограма, стајао непомично пред стварима које би требало да ме застраше. Тада сам правио углавном текстове за реп, али уз њега сам упознао музичаре, инструменталисте и окупио свој бенд. Прерано је отишао. Баш недостаје. Био ми је као отац. За неке је био галамџија и кабадахија, али мени је био рокенрол гуру. А и одвукао ме је са улице. Ко зна шта би било…

“ИСТРАЈАТИ ЈЕ НАЈТЕЖЕ”

Врло брзо по оснивању постајете један од најпопуларнијих бендова. Да ли је и колико групи “357” било тешко да истраје на свом путу?
– Истрајати је најтеже. Кроз “357” је прошло 80 људи на свим позицијама. “З57” је једна озбиљна машина, која је ишла по свим врстама терена. То није било лако ни за бенд, ни за мене. Али, како кажу, највећа путовања почињу првим кораком. Важно је ићи. Котрљати се. То је рокенрол.

Стиче се утисак да је превише кича, шунда, неукуса… Како се борити против тога, када су уметност и праве вредност медијски мало заступљени?
– Против кича и шунда се не бори. Кич и шунд се игноришу. Што би се ви ваљали у блату са свињама, осим ако сте пијани…

За неколико дана, 15. јуна, Ваша група ће наступити на Фестивалу “ПРиЧА” у Чачку. Колико су овакви фестивали и уопште награде важне, посебно за младе бендове?
– Сваки осмех је важан. Свако тапшање по рамену и браво је важно када си млад и жељан признања у ономе што волиш, а то је рокенрол у овом случају. Тако се увећава број рокера, а умањује број онога што не знам ни да назовем. Онога што зову погрешним именом народна музика. Мислим да ће ове године на “ПРиЧИ” наступити сви бендови у Србији који могу да понесу терет велике бине. Сви млади бендови који буду наступали морају да наставе ту причу са наградом, или без.

Шта чачанска публика може да очекује? “Најбоље од 357 или “Најтраженије”…

– Најтраженије. Ипак је фестивал.
Који је следећи “Домаћи задатак ” бенда “357”? 

– Још један албум, књига и концерти.

“ЛАЖНА СЛИКА У ОГЛЕДАЛУ НАС ЧИНИ САМОЗАДОВОЉНИМА”

Познато је да сте организовали и учествовали у бројним акцијама за помоћ Српској православној цркви, Србима на Косову и Метохији и уопште угроженима. Да ли делите мишљење да смо постали друштво које не зна за саосећање?

– Бојим се да је још горе. Знамо за саосећање, али лажно. Лајкујемо и мислимо да смо помогли, решили проблем. Једним кликом нестали су проблеми. Лажна слика у огледалу нас чини самозадовољнима. Има наравно оних који се не дају заварати, али све мање. На жалост. Но, борба. Морамо се борити за себе и своје душе. Вечно и упорно. Нема предаје.

“НАЈБОЉЕ ЈЕ КАДА САМ ДОЂЕШ ДО СВИХ ОДГОВОРА”

Својевремено сте изјавили да су у животу најважнија три питања: ко сам, одакле сам и где идем. Млади о томе готово и да не размишљају, најчешће су окружени “лаким” животним стилом. С обзиром на то да сте и Ви родитељ шта бисте данашњим генерацијама поручили?
– Ништа. Када сам ја био млад нисам волео да ми други говоре шта треба да радим. Најбоље је када сам дођеш до свих одговора. На тежи, или лакши начин, то је већ на њима да одлуче.

Оставите одговор