Kultura

СВИ ИМАМО ПРАВО НА ЉУБАВ

Поводом приказивања „Оскароваца“, филмова „Три билборда испред Ебинга у Мисурију“ и „Облик воде“
СВИ ИМАМО ПРАВО НА ЉУБАВ

Два филма „Три билборда“ и „Облик воде“, која су можда и највише пажње изазвалa приликом недавне доделе награде „Оскар“, прошлог викенда су приказани и у Чачку. О њима се много говорило и писало, имају различиту публику и можда готово без додирних тачака у тематском, естетском и сваком другом погледу, осим две о којима ће овде бити речи. О квалитету и дометима ова два филма писали су многи и нема потребе за понављањем. Оно што спаја ова два филма, та танка невидљива нит-спона су љубав и предрасуде. Наиме, живимо у свету где је све мање љубави, а где са све раширенијим популистичким покретима и новим пуританизмом шире и предрасуде према свему што је друго и другачије. Да пређемо на ствар.

ЉУБАВ И ПРЕДРАСУДЕ
Филм „Три билборда испред Ебинга у Мисурију“, Мартина Мекдоне нас уводи у збиљу једне америчке недођије, месташце Ебинг, које обитава у бројним предрасудама према људима црне боје коже, хомосексуалцима, према онима који су од рођења другачији (кепеци), свима који мисле и раде другачије. У томе некако предњаче локални полицајци, посебно момак кога бриљантно игра Сем Роквел („Оскар“ за споредну улогу). У таквој атмосфери страдала је девојка, која је на споредном путу силована и потом запаљена. У локалној заједници мук и тишина, месецима се не решава случај, што до очаја и беса доводи мајку, Френсис Мекорманд („Оскар“ за главну женску улогу). Возећи давно напуштеним путем она види три блборда и долази на идеју да се бори за правду и истину о судбини своје ћерке. Натписи које качи на билборд директно прозивају шерифа и локалне власти, али и целу заједницу која ћути. Међутим, управо такав гест покреће лавину реакција, све од реда су негативне. И наравно на виделу имамо паланку, која нема ни осећаја ни разумевања за бол мајке, већ само за своју стражњицу и свој интерес, да се ћути и много не таласа – било, па прошло. У низу догађаја, где су пре свега фокусирани полицајци, већ поменути Сем Роквел и његов шеф Вуди Харлесон, ми видимо на површини низ особина (расизам, хомофобија и друге предрасуде), које симболички представљају став и мишљење целе заједнице. Још увек у свему томе ми не видимо и стварне личности, њихову мотивацију, породично стање, све оно што одређује једну личност. Предрасуде нема само тај већински део малог места, већ и код главне јунакиње, током приче, откривамо њене слабости, погрешке у односу према ћерци, које су на неки начин довеле до трагичног догађаја и погрешна закључивања о другима, на брзину донета. Мајка у стању опседнутости, у трагању за убицом, не примећује много шта. Смрт шерифа је нека прекретница у филму, која полако доводи до преокрета. Писма која оставља својој породици, али и главним актерима, који убрзо упадају из невоље у невољу, открива и мудрост онога који се суочио са смрћу (извршио самоубиство због неизлечиве болести), да је љубави за ближње, која има за последицу смирење и разумевање, кључ свега. Јунаци наше приче до тога долазе постепено, а они који су се највише мрзели, мајка жртве и пијани, са посла отпуштени полицајац, налазе се на истом путу, у потрази за убицом и силоватељем. Не мари што то није онај кога су стварно тражили, све су жртве исте и исти је злочин. Овај филм је велики, не само зато што нам открива како да постанемо бољи људи, већ и да сагледамо колективно зло, не само оно што се догађа нама, већ и зло које се догађа другим људима, било где да су. То нећемо моћи, ако наступамо са предрасудама и искључивошћу, а самим тим не можемо досегнути ни љубав, ни властиту срећу и смирење. Све оно што се дешава другом, дешава се и нама.

САМО СРЦЕ ЈЕ ВАЖНО

Филм „Облик воде“, Гиљерма дел Тора, покупио је четири „Оскара“. Бајколика љубавна прича о немој девојци Лајзи, која ради као спремачица у војном институту за научна истраживања и риболиком чудовишту, пронађеном и доведеном ради даљег проучавања, а све то у доба Хладног рата (1961), у доба сталног надметања у свему између УСА и СССР-а. Од детињства сама, Лајза је препуштена себи, сналази се како зна и уме. Има само двоје пријатеља, остарелог дизајнера, бившег алкохоличара хомосексуалца и пријатељицу са посла, симпатичну дебелу црнкињу великог срца. Са друге стране, откривамо сурови свет војно-безбедносних дужносника, а особа задужена за „чудовиште“, на које пази у и војној бази, веће је чудовиште од риболиког, пронађеног негде далеко у Јужној Америци, где су га домороци доживљавали као божанство. Врло брзо Лајза успоставља присан однос и поверење са риболиким, убеђујући нас да у животу оно споља није важно, ако имамо срца. То наравно не важи и за „безбедњака“, кога доживљавамо као неко бездушно биће, као и његове претпостављање, који не хају ни за кога, сем за своје „више циљеве“. Исто је и на совјетској страни, која се умешала у случај, сем научника шпијуна, који помаже Лајзи да спасе риболоког и због тога страда. Ова модерна филмска бајка, тамна и страшна на свој начин, има и свој срећан крај. Нама служи да једном коначно схватимо, да среће нема док правимо разлике, ко је ко, да свако биће има право на љубав и да је створено да воли и буде вољено и да му само окружење које живи без љубави, може отети љубав, ако то дозволи. Солидарност оних којима је све одузето, сем могућности да воле, снага је која мења све.

Душан Даријевић

Оставите одговор