Obrazovanje

“СВИ ПОНЕКАД ОБУЈЕМО ЧАРАПЕ, А ПОГРЕШНЕ БУДУ ПРУГЕ”

НАГРАДУ ЗА БЕСЕДУ КАТАРИНИ ЈЕВТИЋ, УЧИТЕЉИЦИ У СТАНЧИЋИМА

“Гледам лица дечија нимало иста. Верујем… срца су им невина и чиста. Гледам лица одраслих… на маске личе. Тражим у њима некадашњег детињства приче. Искреност тражим негде загубљену. Љубав и нежност негде заборављену! Прихватање тражим за различите све! Без лицемерства, глуме и обмане! Не треба поштовање када неко гледа. Нити тек онако ради реда. Оно из срца треба да се роди. Учите децу да их искрена љубав води! Нема поделе на нас и оне друге. Сви понекад обујемо чарапе, а погрешне буду пруге.

Будим се, тешко устајем. Пијем кафу и мерим притисак. Синоћ је опет летео високо. Како би ме сваки доктор добро изгрдио!? Стидим се као мало дете. Поглед ми пада на нокте. Већ два дана ми указује да их нисам средила. Признајем, била сам немарна. Наносим на брзину црвени лак који он обожава.

Када сам ушла у учионицу и пришла му, поглед му се зауставио на њима. Срећан је. То је само ситница. Држи ме за руку док покушавам да га научим да у речи коњ допише самогласник О. Нешто ми објашњава. Покушавам да га наведем да ми покаже. Климам главом, не разумем, тешко ми је. Касније сазнајем да је ишао да посети омиљеног коња кога су продали.

Затим се чује препознатљиво: “Ја нисам учи.”Одговарам да нисам ни ја, али да не можемо сада. Окреће се брзо и шврља другарици свеску. Она љутито узвраћа. Настаје збрка. Љутим се. Зна да је крив и кришом ме гледа испод ока. Обраћам пажњу на друге ученике.

“Като, де муж?” Зна он како да ме одобровољи. Имитира мог мужа како свира контрабас. Гледам на сат. Нешто више од пет минута. Нисам све завршила. Како би ми замерили посматрачи часа? Прекидам. Радосно се чује: “Патета!”

Признајем, крива сам што сам некога усрећила да слатко поједе два парчета паштете. Крива сам и што нисам довршила паралелне праве. Крива сам што га још нисам научила све бројеве. Крива сам… а он је тако срећан док игра и глуми. Крива сам и “што неки те не воле људи”, а могли су бити као ти. Крива сам што љубав не познаје минуте и брише границе па загрљени седимо док време тече и тече. Крива сам и што пустимо песму “Моја си од злата јабука”, коју обоје волимо, иако није у наставном плану. Крива сам и што некада не поштујем временске одреднице делова часа које је неко поставио као правило, већ осећања. Крива сам што обраћам пажњу на ситнице које живот значе. Крива сам што сам у исто време учитељица, глумица, тата, мама, коњић… Крива сам што полетимо на крилима маште иако то није било предвиђено. Крива сам и што показујеш вежбе, а не радиш их правилно. Крива сам што кршим “…правила, правила…”

И велике утакмице имале су своје незаборавне продужетке, победнике и губитнике.

Ово је наша највећа утакмица коју ћемо добити вољом, упорношћу, истрајношћу, позитивном тврдоглавошћу, а пре свега љубављу.”

Ово је беседа за коју је Катарина Јевтић, учитељица у ОШ “22. децембар” Доња Трепча, издвојено одељење у Станчићима, освојила другу награду на недавно одржаном међународном фестивалу “Креативна чаролија” у Бањи Врујци. Поред категорија у којима се такмиче ученици, сваке године се за наставнике организује конкурс за најбољи образовни филм и беседу на једну тему, а ове године је то била “Чаробни свет образовања руши границе”. Катарина се први пут пријавила, баш због теме, која је за њу веома важна и инспиративна.

Своју беседу назвала је “Крива сам” и посветила је једном њој веома посебном ученику – Огњену Рољевићу. Катарина је учитељица у школи у Станчићима већ двадесет година и сада у разреду има четири ученика, међу којима је и Оги, дечак са Дауновим синдромом. Кроз своју причу желела је да прикаже рад са овом децом и да каже да су, кроз толеранцију, љубав и прихватање различитости, учитељи кадри да све границе избришу. Или бар да покушају…

 

…Награда на манифестацији, коју већ 14 година организује Жељана Радојичић Лукић, која је прошле године добила светску награду “Најбоља учитељица”, као једна од 50 колега из целог света, значи Катарини много, јер увек је важно да неко похвали ваш рад. Али, каже, највећа јој је награда успех њених ученика и када просто дођу и питају како је. Сваке године, за Савиндан и крај школске године, у школи су многи бивши ученици, који јој прилазе као другари, да попричају о њиховим проблемима и о животу… Када су чули да је освојила друго место, звали су да честитају. Многи од њих су већ на факултетима, али кад год се сретну, кажу “наша учитељица”.

В. Тртовић

 

Цео текст прочитајте у новом броју „Чачанског гласа“

Оставите одговор