Društvo

СЕЋАЊЕ НА БОГИЋА РИСИМОВИЋА РИСИМА ( ПРВИ ДЕО)

САЧУВАНО У СЕЋАЊИМА: ВЕРА РИСИМОВИЋ ДУБИЋ, СЕСТРА СЛИКАРА БОГИЋА РИСИМОВИЋА РИСИМА

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

ДЕТИЊСТВО, РАТ И УСПОМЕНЕ …  

Документарни филм “Наш брат Богић” новинара Братислава Јевтовића, недавно приказан у Уметничкој галерији “Надежда Петровић”, посвећен значaјном чачанском и српском сликару Богићу Рисимовићу Рисиму, био је “тесан” за све успомене о којима је још могла да говори јунакиња филма, Вера Рисимовић Дубић (1933), млађа Богићева сестра… Старији брат Владимир је рођен 1924, а млађи Богић 1926. Сведок је времена у коме  су се историјске, ратне и идеолошке догме преламале на породицу, која је изнедрила једног великог уметника. Витална, насмејана и комуникативна и у 85. години живота, једно кишно мартовско поподне, пристала је да разговарамо, баш о свему…

Вера, 1950. година

РИСИМОВИЋИ ИЗ ЗЕОКА…

Породица Рисимовић потиче из драгачевског села Зеоке, у које су се почетком 19. века доселили преци из Црне Горе. Предак Трифуновић имао је два сина, Максима и Рисима. Они су потомци другог сина, по коме су добили презиме. Преци су се борили са Карађорђем. Из тог периода била је сачувана застава из Првог српског устанка, коју су запалили Бугари у Другом светском рату, док је сабља Карађорђевог барјактара, поклоњена и налази се у Народном музеју у Чачку.

Верин отац Милосав Рисимовић је рођен 1898. године у Зеокама. Био је најмлађи од петоро деце у кући, његов најстарији брат је имао 20 година кад се он родио. Ишао је у школу у Ртаре пешке, а мајка га је пратила, јер је прелазио реку. Родитељи су га одвели у Гучу да учи бојаџијски занат. Ту је био једно време и побегао је, вратио се кући и саопштио им да неће то да ради. Његов отац је чуо да у Чачку постоји Трговачка школа, а трговци су им омогућавали да по подне раде у самој радњи. Ученици су ту и становали и хранили се код тог газде. Он је био у радњи “Бојовић-Чакаревић”, налазила се на месту некадашње “Наме”.

Отац Милисав, седи први са десне стране, 1918. година

– Мом оцу се то толико допалао, причао је. Он је тада видео бомбону, чоколаду, шећер, видео је градски живот, и завршио је Трговачку школу. Онда су се одвојили Бојовић и Чакаревић. Бојовић је почео да се бави продајом жита за време рата. Газда је отишао у рат и мој отац је остао да ту радњу води. Причао је како је ишао да набавља пшеницу, жито, са колима преко Крагујевца, Београда, био је сам, јер газда није имао деце, али су имали пуно поверење у њега. Кад се завршио рат, упознао је моју маму, која се удала за њега 1922. године. Отворили су бакалницу, радњу у којој су продавали прехрамбену робу… Још увек чувам стари документ којим му је општина Чачак дала одобрење да отвори радњу. Мој тата је, ипак, био лаке руке. Потписивао је менице, и потпише тако ујаку меницу на 30.000 динара у оно време, коју ујак никад није платио. Онда је мој отац морао да банкротира.

ПРЕКО МРЧАЈЕВАЦА ПОНОВО У ЧАЧАК

Отишао је у Мрчајевце и купио дреш, за вршење пшенице, радио је две, три године… У међувремену је упознао једног мештанина који је радио као бојаџија и “вратио се на оно што није хтео”… Он га је венчао, постали су кумови, кум се звао Богић, који је отишао после у Београд. Та година је била лоша, није родила пшеница, није било посла, и кум Богић му предложи да научи занат. Ту, у Мрчајевцима се 1924. родио и најстарији син Владимир. Тата је научио бојаџијски занат, вратио се у Чачак и отворио радњу, ту где је био некад др Хоџић, где је сада “Макробела”, у Улици Бате Јанковића, пре рата то је била Краља Милана… Фарбао је вуну у Циганлами, ту су и становали, ту је рођен и млађи брат Богић, сликар. До њих је био чувени каменорезац Бербеља, а жена му је била Мађарица Клара, дружила се с мојом мамом, и деца су се дружила. Мој брат Богић је много волео да иде код ње. Имали су кухињу у сутерену, он би лупао сваки час и говорио јој “ето, дошо ја…” Имали су два сина. Богић је био вршњак њиховог млађег сина Андреја, а старији син Оскар Бербеља, такође уметник, вајар, аутор је оног каменог наутилуса, симбола чачанског Дома културе. Он је био вршњак са старијим братом Владом, који је венчао њиховог млађег Андреју – прича госпођа Вера.

Баба Персида седи са десне стране, 1901. година

Преселили су се око 1934. у центар Чачка, то је сада кућа глумца Драга Чуме. Ту  су становали до 1946. године, када је отац добио од тог газде, другог Чумића, стару кућу, где је направио радњу и радионицу, тако да је радио са бојаџилуком до 1945. године.

МАЈКА ЛЕПОСАВА, КРАГУЈЕВЧАНКА

Верина мајка Лепосава Стоиљковић рођена је 1898. у Крагујевцу, и живела је тамо до своје 12. године. Отац јој је био ловац, правио је пушке и радио је једно време у Тополивници. Отишао је у лов, ранио се, и умро је од сепсе и последица рањавања, кад је она имала шест година. Остала је без оца са мајком, имала је још два брата. Кад је имала 12 година умрла јој је и мајка. Остало је троје деце, њен старији брат Братислав је отишао у Први светски рат и настрадао је. Други брат се звао Милан.

– Маму је у Чачак довео ујак Владимир Поповић. То је стара крагујевачка породица, иначе, су пореклом цинцари, из Москопоља. Моја сестра од тетке Дара Стоиљковић је о томе писала песме. Мајка је пошла је у први разред Гимназије, дошла је код ујака, који није мао деце, али ујна као ујна, није јој била добра. Е, то сам запамтила да је мами било доста жао на ујну. Али, кад живот пође некоме низбрдо, баш иде, скотрља га до краја…- прича са сетом госпођа Вера.

Верина бака, је водила ту пушкарску радњу у центру Крагујевца. Радња је постојала до скора. Почетком седамдесетих година Лепосава је отишла у Крагујевац и пронашла је радњу, и момка који је радио код њеног оца. Био је већ стар. Звали су је Сека, кад му се представила он ју је препознао.

Ујак је имао ортака и гвожђарску радњу, ту где је некада поред зграде општине био “Житопромет”. Били су имућни трговци, са ортаком Ђорђем Мићовићем имали су лепу гвожђарску радњу, а онда је почео Први светски рат и ујак је 1915. погинуо у Хан Пјеску, где је и сахрањен. Верина мајка Лепосава је остала сама са ујном, која је тражила деобу од ортака, који јој је, заправо, био, рођени брат. Узела је део имовине и удала се, а мама је остала са ујаковим ортаком.

Мајка Лепосава, стоји са леве стране

-Рекли су јој да је све доста задужено. Имали су код Пиваре стари магацин, који је припадао њима, била је дете, није могла да провери да ли је то стварно заужено, а обећали су јој, кад се буде удавала да ће јој дати отпремнину. Није се даље школовала, остала је код њих, уписала се овде у Женску занатску школу.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Становали су у кући у Улици краља Милана. Немци су били смештени у Гимназији, ту су спавали и кували. Нису смели да иду тротоаром поред Гимназије. Ту је била нека уплетена жица и рампа, морали су да пређу на другу страну, сећа се Вера. Ако се деси нешто, правили су рацију, покупе становнике, одведу их на Авлаџиницу, где је, каже, било пребројавање, одвајање, стрељање… Морали су 1941. да се одселе привремено из једне велике куће у двориште са пуно зградица у садашњој Улици Бате Јанковића… У истом дворшту становао неки Јова Караклаја, пуцао је пиштољем и викао – “живела слобода”, када је те године ослобођен Чачак.

Породица Рисимовић, 1952. година

-Сећам се неколико пута, док старији брат није био ухапшен, пошто је био СКОЈ-евац, тата стане испред њега, па Бошка стави позади, сву тројицу су водили. Једном је дошао један Немац, имало је и међу њима добрих људи, и каже тати, “бежи, бежи, бежи”. Тата узме Бошка, крили су се доле у радионици. Шта да вам кажем, има добрих људи свугде, и у кукољу има жита. Једноставно, рекао му је – склони се. Ја сам била дете, шта сам имала, осам година, памтим када овде ујутру почне да свира немачка музика “форден касерне, форден глосен ”, па “Лили Марлен”… За време рата људи су опстајали, радио се шнајдерај, куповало се испод руке. Доста су се продавали материјали из Фабрике хартије, јер су ваљци радили на неком филцу, јако дебелом штофу, сивкасто беле боје. То је тата куповао па фарбао, од тога су браћи шили одела. Радили су шнајдери, шустери су крпили ципеле, храна се набављала, испод руке, шећер и брашно, месо се куповало на црној берзи. Имали смо човека који нам донесе месо, преко Мораве, одмах испод моста, неки Дамјановић је клао. Одемо, купи мама велику корпу меса и донесемо кући. Плаћало се предратним новцем, који је штамбиљима био поништен, назначено је било да је Недићева држава. То је било до 1945. Старији брат Владе био је у партизанима, због тога су из гимназије била избачена обојица браће- сећа се многих детаља Вера.

Трајно пријатељтво из овог рата остало је са другарицом Олгом Васић,коју су звали Љуса, мајка јој је била Рускиња. Љуса већ 70 година живи у Лос Анђелесу и данас се чују сваког месеца, и причају по сат и по. Последњи пут су разговарале о томе где су се криле 1944. године, када су Руси са Љубића гранатирали Чачак, а опсада трајала месец дана. Немци су испод кухиње у малој кући, која је била на месту данашњег ресторана “Палма”  поставили минобацач. Руска граната је погодила тачно то место, а породица је срећом побегла у сутерен ординације др Хоџића. Убрзо су решили да оду у Драгачево у Зеоке. На рампи код “Белвија”, после упорних молби пустио их  је још један “добри” Немац, сећа се наша саговорница…

Наставак у понедељак, 9. априла

Фото: Породична архива породица Рисимовић и Дуба

Оставите одговор