Kultura

СИЛНИЦИ И ПРАВЕДНИЦИ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (16)
СИЛНИЦИ И ПРАВЕДНИЦИ

Филм „У име народа“ (1987) Живка Николића сигурно је његова најоштрија полемика о политичким питањима државе у којој смо живели. Злоупотреба моћи, манипулација људима, силништво сваке врсте у циљу остварења личних интереса, лицемерје и подаништво мале средине, ради ситног ћара, само су нека од питања у овом филму које покреће аутор. Живко Николић у свом, могли бисмо рећи атипичном филму, користи сва могућа филмска средства да разобличи функционисање једне у суштини полицијске државе, у којој су припадници полиције и њених служби изнад привредних, али и партијских субјеката. Њихова је моћ без ограничења, а на руку им иде потпуна сервилност народа и пасивност политичких послушника, без снаге да се супроставе систему.
Наиме у једној варошици, на први поглед је све у реду. Локални привредни гигант функционише захваљујући способном и предузимљивом привреднику Тодору (Богдан Диклић). Он је поставио ствари на своје место, захваљујући њему мала заједница функционише беспрекорно, али, оно што жели да потцрта Николић, паланка завиди, гуши се у својој ситничавости и пакости и онда када је задовољна и срећна. Наравно, то не испољава јавно, већ онако, као случајно, у пролазу, уз кафицу и заједљиве коментаре. Завиди на свему, успеху и срећи појединца, без обзира што од тога има користи. Тодору верно служи возач Милутин (Миодраг Кривокапић), који једино искрено исказује захвалност према човеку који му је променио живот, учинивши га бољим и сврисисходнијим. Он је у томе потпуно искрен и једини уме да цени нечији квалитет, залагање и рад. У систему у каквом смо живели, а чије неке од карактеристика трају и препознатљиве су и данас, на разним странама некад јединствене државе, функционисање, нормалност, успех и напредак нису довољни, уколико ту локални силници не могу да искажу своју моћ. У Николићевој причи, смештеној у далеку 1966. годину, у време пред битне државне и партијске одлуке, када је Тито ограничио моћ служби којима је руководио Александар Ранковић, само су оквир за филмску причу, у којој локални полицијски кабадахија Максим (Петар Божовић) жели да своју моћ прошири и на изглед недодирљивог директора Тодора. Он на своју руку и из ситних интереса под лупу ставља Тодоров рад, привремено га хапси, а народу обзнањује да је успешни директор морао хитно на пут у Киншасу. Ово место постаје нека врста метафоре. У „Киншасу“ одлазе непослушни, сумњиви, док не докажу своју лојалност и док се Максим, у међувремену „не позабави“ њиховим женама. У месту, у ком неко може да хапси кад хоће и кога хоће, врло брзо се рашири глас, ко овог пута мора на пут у „Киншасу“. Све се брзо мења и „лајава“ заједница одмах несретника, али и његову породицу, ставља на стуб срама. Прокажени губе привилегије које су до тад имали и настаје пакао за оне који су изопштени. У таквој ситуацији, има увек оних који вребају своју шансу и желе да заузму упражњено место и дограбе привилегије. „Док неком не смркне, другом не осване“, то је девиза која и дан данас функционише у затвореним друштвима и затвореним системима. Једини Милутин не мења своје понашање, он је до краја веран свом шефу и пријатељу Тодору, верује да је у питању грешка, која ће бити исправљена и да ће све поново доћи на своје место. Милутин не губи наду, он помаже у несрећи породици свог Тодора, изазиваћи на тај начин код осталих подозрење и ругање.

Једна од најпотреснијих сцена југословенског филма је она у јавном купатилу, која на најдиректнији начин говори о карактеру и менталитету људи у паланкама и затвореним друштвима, где царује јад и душевна беда оног што носимо у нама, ружноћа из које извире наша пакост, завист, мржња, сви на изглед притајени нагони, које из страха не испољавамо појединачно, већ чекамо прилике да на неком невољнику, колективно изручимо сав свој, али и гадлук колектива који носимо у нама. Јавна купатила су у прошлости била места колективног окупљања ради одржавања личне хигијене. Привилеговани, шефови, директори, имали су на таквим местима посебан третман, кључеве од посебних, засебних кабина. Губљење привилегија, враћало вас је осталима, заједници која је мрзела, завидела, а и презирала сваког ко се по било чему издвајао. Сцена у којој Тодорова жена, прелепа Савина Гершак, по губитку привилегија, мора са осталима у заједничку купаоницу, где јој се све оне ружне и бркате жене ругају, ругајући се лепоти, различитости, код сваког честитог човека покреће бес у срцу и сузе на лицу. У таквој средини где свак свакога пријављује и цинкари за сваку ситницу, где и поп трчи где треба, да пријави свако крштење, свадбу, венчање и сахрану по црквеним обредима, Максим и не мора ништа да ради, сем да хапси и насрће на туђе жене, уцењујући их на тај начин и обећавајући слободу за њихове најдраже. Но, и то није дуга века. Долази дан, односно ноћ, кад се све мења, сви заточеници се морају пустити, зато што се на „врху“ нешто спрема и „кува“. Преко ноћи су пуштени на слободу сви ухапшени, па и Тодор. Сви се праве као да ништа није било, а директор говори о свом пут у Киншасу. Сви лаж прихватају као истину, сви сем праведног Милутина. Он не верује шта чује и шта види, у њему се буди бес праведника, жели да задави свог дојучерашњег идола, али наилази поново само на ругање и презир свих и бива изопштен и одбачен. Живко Николић овом филмском истином о људима, спремним да пристану на све, о заједници и колективу без срама и карактера, без достојанста, о окружењу у ком је истина и свака побуна излишна и смешна изазвао је велики бес тадашњих моћника. По сопственом признању спасла га је „Жута греда“ – тзв. догађање народа у Црној Гори, али не задуго.

Душан Даријевић

Оставите одговор